Полицијски гласник

БРОЈ 37 и 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

иоставите оами, да сам Вас и даље оставио у заблуди према г-ђи Ј.... Ви сте у њу толико заљубљени, да сте способни, у то сам потпуно уверен, за сваку глупост, која би, морате признати, могла само Вами нахудити, Ви ми тако исто, па ма и доцније, морате бити захвални за искуство, које сте овога пута стекли а за тричаву суму од 5—600 динара. Са оволиком сумом повисите цифру траженог мираза и жените се, г. капетане, са уверењем: да су жене куд и камо поштеније но што људи замишљају. — У интересу је Вашем, да ову ствар од свакога а нарочито од полиције прећутите. Радећи противно, Ви би се, поред јавне бруке, изложили још и непријатности, по што су сва Ваша оригинална писма код мене, и ја се нећу ни мало устручавати да их предам мужу госпођином, ако ми Ви зато будете дали повода. Надајући се, да до овога неће доћи, ја Вам унапред изјављујем захвалност, како на новцу тако и на ћутању. „Ваш услужни кум." И поред свег усиљавања да будем миран за време читања овог писма, нисам се могао уздржати, а да не прснем у смех по свршеном читању. Посматрајући ме како се слатко смејем, капетан је наизменице и бледео и црвенео, док ми најзад не викну срдитим гласом: — Ако не престанеш једном оа тим смехом, наљутићу се озбиљно на тебе. — Како да се не смејем, узвикнух му ја, кад си тако страховито наоео са једним од наших најпреденијих варалица. — Шта, зар ги познајеш „кума« ? — Јадан ти »кум,« а кумство ти већ није могло црње бити. Јеси ли чуо кад год за генијалну варалицу Алексу Костића? — Онај што је пре неколико година преварио у Смедереву и самог начелника окружног ? — Он главом. — Па....? — То је био твој кум. — Ух, молим те, не говори ником ништа. — Не брини, али дођи сутра пре подне код мене у канцеларију да се видиш с » кумом, а — Како! Зар је већ ухваћен? — Још не, али ће до сутра бити. — Молим те, ја га не тужим за новац и сат; само да ми врати писма, и то да нико не зна. — Уверавам те, да ћеш их још сутра имати у рукама, а може бити и сат. — Ти си најславнији човек на свету. — То си ти већ једном казао за твога „кума (( , те према томе, признаћеш и сам, компарација је мало незгодна. — Ах, молим ге, не љути се — — —- —• — — —

Када сам сутра даи, одмах по доласку у канцеларију, позвао Алексу, који преко ноћи беше ухваћен у једном ћумезу у „Скадарлији«, да ми опширно исприча капетанову ствар, поновио је он дословице и у највећем смеху све оно, што ми је капетан већ био испричао. На питање моје од куда је знао да је капетан заљубљен у гђу Ј...., а нарочито, пак, како је с њом удесио онај говор, одговорио је, од нрилике, ово: — Све до пре неколико дана ја сам се обично налазио у каФаници код М која је, као што знате, преко пута куће гђине. Беспослен, као што ме је Бог дао, седео сам обично поред прозора и посматрао мимопролазнике. Како је капетан редовно два пута дневно, а по некад и више, пута пролазио поред куће госпођине и врло неспретно в бленуо (< у прозоре, то ми је он, са свим природно, од свију мимопролазника највише пао у очи. У почетку га посматрах из простог љубопитства, па га по некад чак и сажаљевах, али кад ми једне ноћи придигоше на картама и последњу пару, а по томе можете судити у каквом сам друштву био, дође ми на памет срећна мисао, истина после дужег размишљања, да се користим наивношћу капетановом. На моју велику срећу, десило се, да се гђа тога јутра нојави на прозору у тренутку када је и капетан наилазио ули-

цом, те ја тако употребим ону срећну случајност и приђем гђи, те да ме капетан види како с њом разговарам. — А шта си разговарао, унитах га ја? — Молио сам је да ме извеоти јели њен » госиодин муж" код куће, и да ли би ме хтео примити поводом извесне ствари. Кад ме је гђа упитала каквог посла имам код њеног мужа, на које сам питање већ у напред био спремио одговор — тобож ради службе практикантске, користим се том приликом и окупим је молити за протекцију. Овај разговор, који се свршио обећањем гђиним да ће поткрепити моју молбу, трајао је таман онолико, колико је требало капетану да стигне до гђине куће и да ме види како с њом разговарам. Даље већ знате све — Желео бих још да знам шта је с писмима, сатом и бразлетном ? — Писмо и сат код мене су, а бразлетну сам продао. — Коме ? — Е, то нећу казати без званичног саолушања. — Зашто? — Зато што сам уверен да капетан не сме поднети тужбу, јер би ое тиме страховито обрукао. — Али, ако ипак то учини? — Кладим се да неће. — У што? — У бразлетну о којој је реч. Пошто сам се слатко насмејао овој досеци Алексиној, послах га с једним дедективом у стан, те да из истог донесе сат и писмо. Тек што је он изишао из моје канцеларије, кад ево ти капетана, који ми поче још с врата захваљивати на услузи. Срео је „кужа" у ходнику и сазнао све. За време док сам му испричао Алексин исказ, коме ое сада и он смејао, вратио се Алекса са дедекгивом. Сва писма била су на броју, а и сат је био у исправном стању. Предајући капетану и једно и друго упитах га, више шале ради, хоће ли да подиже тужбу против „к ума", али он, у место одговора, узе из новчаника 2 новчанице од по 10 динара и предаде их Алекси са молбом, да о целој ствари ником ништа не прича — — — — — —

На годину дана иосле овог догађаја, „имао сам част к да учествујем на свадби капетана М. који, узгред буди речено, узимаше једну врло леиу и доста богату девојку београдску. Тек што, по свршеном ручку, беше отпочело играње, кад ми од једном приђе младожења и упита ме: — Бога ти шта је са оним несрећником? — Којим ? одговорих му ја. — Оним нашим „кумом." — Од куда ти он данас паде на памет ? — Са свим природно, одговори ми капетан, јер да није било њега тешко да би се још оженио. — Ако си мислио да му захвалиш на услузи, онда ћеш се морати одрећи тог задовољства, да му захвалност лично изјавиш, по што је он од пре 6 месеци у београдском казамату, и тамо ће остати још пуних б'Д година. — Због чега је осуђен ? — Због масе крађа, превара и ФалсиФиката. — А могу ли му ја послати мало трошка, али тако да оп не зна од кога је. — Зашто да не? Писмо с новцем пошљи на управника завода и он ће новац доставити коме треба. На писму се не потписуј. — Баш ти хвала. То ћу одмах учинити.

После неколико дана известио сам се: да је управник казненог завода примио за Алексу на дан канетанове свадбе 50 динара. На писму, којим је овај новац послат, био је, вели, потписан » нессознати иријатељ. <( — — — — — — —