Полицијски гласник

ВРОЈ 37 и 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 297

Чух срце како удараше да искочи, бегле ми као да сам у|купатилу од леда: иеко притишге... притиште на скакавпцу од мојих врата!... „ Ах мој стари, јадни мој стари!... Ја нонова угледах зрак светлости и овога пута знадох сигурно да су »они 1< били ту „да је то истина,® да ми не треба више тражити објашњење и оправдања! Како су ушли мало ме се тицало. Они беху ту. И ја брзо осетих како ја не бих отворио, не бих никада отворио, не бих ни једног слога изговорио; како би поднео и смрт и слушао како се све свршава у гишини! Ах! бејах кукавица, гадно бејах кукавица!... Али ме никаква сила човечија не би приморала да отворим. Они су били сувише близу!... »Али више нису понављали пробање. Удаљише се. Природно! Осетих, као и пре, како ме обузима открављујућа радост радост срамна. Постах готово већ луд од среће, при помисли да сам спасен, да сам их „одбио® ; да је једна мала ригла Ја пљесках мојој опрезности, као неком генијалном делу. Ја бејах велики човек... Они се удалкише!... Где одоше? Без сумње на крај ходника, доле ка другој одаји. А моја тетка, она, није се затворила! Презрех је сместа. Сирота стара! Глупа стара! Само за то што није метла риглу морала је да трпи страх, страх да умре са свим сама, напуштена, без ичије помоћи. И сад...! А ја сам јој хиљаду пута саветовао да се закључа! Па што ме није послушала! Увек ми говораше: »Мој ће ме сестрић бранити!« Ех! он је истина њен сестрић...! Ето гледаш ме, осуђујеш ме, ти мислиш да је то одвратно; али ти то не можеш знати. Требало је бити на мом месту. Не можеш ти то никако знати. Ја сам имао у том тренутку и других мисли, ево, још срамнијих, још нижих и чији збијен цинизам плашаше и мене самог. Ја мишљах како ја хоћу да Живим, ма но коју цену; како је мој живот много драгоцен, него ове моје старе тетке. Ја не знам Већ какве ми идеје литерарне, бесмислене, подле, у иогледу друштвене равнотеже, не падаху на ум у средини мога страха као извињавања. Ја шапутах: »Један је писац много потребнији својој земљи, него једна стара девојка. Ја нисам ожењен, али оженићу се... имаћу деце... ја треба да живим !..." И још даље, ја помишљах на своју пријатељицу, коју обожавам; на своју садашњу срећу, на будућу славу; на све друго што би било уништено само једним ударом ножа једног од ових дивљака. Најпосле шта?... Ја нисам имао ни револвера! Али не. Да сам ја волео своју тетку, или да је то била моја љубазница, да је њој претила оиасност; ја бих с места насрнуо. Треба волети бити заљубљен, па да се буде храбар. А овако, ја незнам; ја ти се кунем да незнам. Тако је човек жена, тако егоист; колико ја само бејах сигуран да сам заклоњен овим вратима кукавички затвореним! Чак почех симпатисати овим разбојницима. Јест. Пошто не могаху напасти на мој живот, учини ми се, као да треба да ме поштују. И моја подлост учини ме још и гордим због тог поштовања. Вољно се са своје постеље начиних саучасником. Видех себе као у неком рђавом сну, удружена са њима у неком добром послу; ја бејах од њихових. Бесмо се удружили „ништа необичније" да свршимо са

једном старом која је непотребна и крчи пут. Осетих се готов и на свако издајство, ја бих им собу показао!... Ето шта је гадно. Најзад постах мало ладнокрвнији мало храбрији. Представих од једном моју тетку, јадну моју тетку нападнуту, без одбране, са страшном раном на грудима. Бејах већ готов да скочим са постеље, да вичем, да се раздерем... али не мрднух. Каква агонија! Сем тога у кући се више ниглта не мицаше. Тетка не викаше никога. Ја дрхтах, мислећи, укочена врата: »Па пошто не зове, пошто не виче!... Ако узвиче, идем... чекаћу док не викне... најзад можда они само краду. И ако их уплашим, можда ћу баш ја тад бити узрок убиству ! <( Више се ништа не чујаше. Ја се понова понадах: можда је све то само илузија мојих чула!... Али часови пролажаху један за другим, мирно, без узбуне; ноћ протицаше, и мене поче обузимати сан, иолако, заповеднички у сред мога страха. И ја заспах понова, као што се спава после море, за време мОре — — — — — —

Али у јутру, отворивши очи — мора да је било врло рано — сетих се свега јасно: не варах себе више ни догађајпма ии обманом. Скочих из постеље са овом гадном мисли, ничим не помешаном: „У сваком случају сад је све свршено", — и незнам како се овога пута ни најмање не понадах. Помакох хладнокрвну моју риглу. Отворих врата. На први поглед приметих неред: мебл беше поизвртан! Врата од собе моје тетке беху широм отворена! Знао сам све... У врту птице пријатно цвркутаху; никаквог ветрића. Вртар у велико још спаваше. Хтедох да заплачем. Више се не сећам... Викао сам; сећам се да сам викао. Слуге, вртар, сви су дошли. Показах им неред и врата од собе њихове господарке. Морао сам бити врло блед и једва говорах. Вртар уђе први, затим брзо изиђе и позли му. Послаше по комесара; а ја, ја осетих потребу да изиђем, да будем само даље. Рекох им да одох на станицу да известим оца. У ствари он је и иначе морао доћи тог јутра. — Ти познајеш мога оца, његову присебност. Он се о свему постарао. Ја се међутим још истог вечера вратих у Париз и разболех се. Хтео сам те видети, али ти ниси био овде.... Истрага је брзо вођена, одмах су двојицу загворили. Мене испитиваше, мучише питањима... Рекох да сам спавао... Мој отац и цео свет потврди да ја имам врло тврд сан... Нису протествовали. Моју забуну објашњаваху узбуђењем... Остало знаш. Нападнута је за време спавања. Није се мучила. Кад су је нашли, изгледало је да још спава. Ја је нисам видео, нисам хтео да је видим... Јадна жена! Легла је, ја сам јој пожелео лаку ноћ и све се свршило... Не знам шта је било... Одвели су је... Ја незнам шта се десило. — Као што видиш, ја сам заиста чуо шум, али сам одмах понова заспао... Ето... Испричао сам ти. Налазиш ли да сам бедник?

Погледавши ме, мој пријатељ поче понова дрхтати. Ја немадох сиаге, да се покажем не умољив, пољубих га из свег срца. —- За искреност.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕДА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 25 Пијан човек се тога дана рачувао већ у ситан неред. Мало-по-мало, па се народ све више опијао. Отпочеше и кавге. Трезних је ипак остала огромна већина, те је имао ко да припази на пијане. Зато су весела браћа и пила без мере Газин је тријумфовао. Он је са самозадовољним изразом на лицу ходао око свога места на даскама, иод које је без бојазни пренео ракију, која је дотле била чувана негде у снегу иза казата, на тајном месту, и лукаво се смешио, гледајући на муштерије, кад му се приближују. Сам је био трезан и није попио ни капи. Имао је намеру, да

протера кера на крају празника, док претходно иокупи све парице из осуђеничких џепова. По казаматима су се разлегале песме. Али је пијанство прелазило већ у праву необузданост и од песама није више било далеко до суза. Многи су ишли кроз казамате са својим рођеним балалајкама, са огрнутим кожусима, и тобож лолински ударали у струне. У засебном одељењу саставио се чак и хор од осам људи. Они су дивно певали уз пратњу балалајака и гитара. Чисто народних песама певано јемало. Сећам се само једне, што беше живо отпевана: Синоћ сам млада На весељу била. И ту сам чуо нову вариацију те песме, на коју нисам раније наилазио. На крају се песме придавало неколико стихова:

Погледај ме младу, Све ред и у раду: Кашике сам опрала И чорбу сам прелила, Первазе сам истрла И колаче испекла. А већином су се певале песме, у нас тако зване, осуђеничке, уосталом, све познате. Једна је од њих : »Беше му (< — хумористична и описује, како је човек некада уживао и живио као господин у слободи, а сад допао тамнице. Описивало се, како је некада справљао »бламанже *) са шенпанским« **), а сад Даће купус с водом, Ја ћу лепо сести; *) Јамачно од француског ћ1аио-тап§ег (беле нитије с бадемом). **) Шампањско вино. Прев.