Полицијски гласник

ВРОЈ 37 и 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 287

да се село Живица, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине гучке, у срезу драгачевском, и прида општини горачићској, у истом срезу. да се села: ДегуриКи и Белићи, по изјављеној жељи својих становника, одвоје од општине петличке у срезу и округу ваљевском, и придаду општини драчићској, у истом срезу и округу. да се село Камијево, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине средњевске, у срезу рамском, округа гтожаревачког, и прида општини десинској, у истом срезу и округу. да се село Парцани, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од досадашње општине доњо-крчинске, у срезу темнићском, округа моравског, и прида општини залоговачкој, у истом срезу и округу. да се село Салаш Црнобарски, по изјављеној жељи својих грађана, одвоји од општине глоговачке, у срезу мачванском, округа подринског, и образује за себе општину под називом: „општина салаша црнобарског". да се села: Боровац и Селачка, по изјављеној жељи својих становника, одвоје од општине мало-изворске, у срезу и округу тимочком, па село Боровац, да образује за себе општину под називом: »општина боровачка," а село Селачка, да образује такође за себе општину под називом: »општина селачка". да се села : Попратиште, Тучково, и Гугаљ, по изјављеној жељи својих становника, одвоје од општине табаначке, у срезу пожешком, округа рудничког и образују за себе општину под називом: »општина гугљанска". да се село Годечево, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине маковишке, у срезу црногорском, округа ужичког, и образује за себе општину под називом: в општина годечевска«. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 27. августа 1902. године, П№ 22.394 у Смедереву.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО

СТАНАРИНА ПОЛИЦИСКИХ ЧИНОВНИКА

Дии. С. Калајџић ЧЛАН ПОРЕСКЕ УпРАВЕ

Питање о станарини полициских чнновника у иас, скоро је тако исто .старо, као и сама установа овога реда чиновничког, Нерегулисано законима, оно је до 1860 год. у већини случајева, нривођено крају по личном схватању среских старешина, и зато нећемо ни износити све Фазе, кроз које је оно дотле пролазило. Тек у 1860 год. учињен је први покушај, да се оно регулише од стране државе, али је то тако незгодно учињено, да је оно и после тога покушаја остало као предмет борбе између преставника иародних и полициских чиновника. И данас ћете чути, скоро на свакој среској скупшгини, како станарина није једно право полициских среских чиновника и званичника, него је то врста милости, коју народ чини овима 110 СВОЈОЈ Доброј ВОЉИ. Такво гледиште не заступају само преставници народа, већ је оно било подржавано, у два маха, и од самога Министарства унутрашњих дела, а врло често и од самих полициских чиновника, који нису хтели да се потруде и нађу изворе овога свога права, него су се повели за мишљењем оних, којисучак и кроз штампу трубили, да станарина не припада полициским чиновницима и званичницима. Колико је ово погрешно мишљење било захватило све надлежне установе, нека послужи као доказ онај Факат, да су неке окружне и среске скупштине, биране по закону о уређењу округа и срезова, са свим биле укинуле станарину, поричући чиновницима свако право на ову, па се са таквим одлукама мирили и сами надлежни Министри.

Ми смо намерни, да у овоме чланку изнесемо историју овога питања од 1860 године па на овамо, те да самим тим утврдимо Факат: да станарина полициских чиновника и званичника при срезовима, није милост, коју срезови чине овима, него право, утврђено законима, који у овој земљи постоје, само наравно, не у овоме облику, који му је дат практиком од двадесет година на овамо. Као што смо напред рекли, до 1860 године, питање о станарини полициских чиновника било је остављено једностраној оцени државних власти, и у главноме јављало се само код оних срезова, где није било среских и државних грађевина за становање чиновника, Где је, пак, ових било, ту се оно није ни јављало, пошто је плаћање кирије, за среске канцеларије, падало на терет државне касе, из које су плаћани, много пута, и станови самих чиновника. 1860 године, дошла је Виоочајша уредба од 19. априла В№ 1.096, по којој је плаћање кирије за среске канцеларије, пренесено на народ дотичних срезова. Упоредо са овим преносом кирије за среске канцеларије, искрсло је и питање о плаћању станарине полициских чиновника и званичника. Узимајући у обзир све незгоде, које су се јављале за среско особље, нарочито код оних срезова, где седишта среских власти нису била у вароши или варошици, већ у селу, те у опште није било могућно сместити све особље у зграду, намењену среској канцеларији, Министарство Финансија извело је закључак, да и плаћање станарине, према горњој уредби, прелази на срезоре, па је наредило, да срезови ову накнаду дају из среског приреза. Величина накнаде није била одређена стално, него се давало онолико, колико је дотични чиновник или званичник плаћао приватноме сопственику. Овај начин плаћања донео је ваздан сукоба између преставника народних и власти, јер се од стране првих тврдило, да су, много пута, кирије нарочито увећаване, да би чиновницима остајало штогод поред онога, што они у истини плате. Поводом ових сукоба Министар Финансија, расписом својим од 19. јула 1865 године Е№ 1652, износећи, како право станарине произлази из напредаоменуте уредбе, одредио је сталан додатак на стан среском особљу, и то: начелнику среском 5 талира; писарима среским по 3 талира, а званичницима по 2 талира месечно. Овако регулисано ово питање задовољило је, у први мах, и чиновнике и оне, који прирез за станарину плаћају, јер први у истини нису више никад ни плаћали своје станове, а други су видели, да ови додатци не иду далеко преко оних сума, које се за станове издају. Затишје ово, створено поменутим расписом, трајало је скоро до српско-турског рата. Двогодишњим ратом, вођеним са Турском, Србија, је посрнула економски, па су се, због тога, из основа измениле наше социјалне прилике, па поред осталога отежан и живот нашега чиновништва. Животне намирнице и станови скакали су у цени из године у годину; и, како је то осетно падало на незавидне чиновничке плате, то је, са свим природно, појачана тежња ових, да се то накнади с друге стране. Повећање плата, од стране државе, није се могло очекивати, зато су се чиновници обратили народу, тражећи да им станарину повећа у колико су је они, према измењеним приликама, морали повећавати сопственицима станова. И, благодарећи своме згодном положају, и доста зависном положају оних, који су састављали среске скупштине, срески су чиновници успели, да ускоро повећају своју станарину до неправичности, да не речемо друкчије. Наравно, да је овај прелом у дотадашњем начину плаћања станарине, поново изнео ово питање на дневни ред, и само га у извесним срезовима чинио јачим, у колико се у њима више плаћало него у другим, јер више о једнообразности није могло бити ни речи. Ово стање трајало је до појаве закона о уређењу округа и срезова, а тада је, као што смо напред казали, право на станарину поречено од већине срезова и у опште доведено у питање.