Полицијски гласник

БРОЈ 43

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 337

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО

НЕЗНАНИ ЈУНАН

Тамо доле ка пегичаној обали бретонској, где ветар без престанка ковитла лаки песак, где се пенушави морски таласи, бесно јурећи расипљу, на једном брдашцу просејаном жутим булкама, налази се једна капела сва од камена. Она је сниска, здепасга, да би се могла одупрети ориганима с пучине ; киша је готово одлепила гранитске стене, а шкриљци од крова, обрасли маховином. одржаваху се једино сваки по једним јастучетом од малтера, што их задржаваше да их ветар не однесе. Звонара, такође сниска, одавно немађаше звона. Ипак се још служаше у тој капели, једаред у години, о св. Коми, који беше њен патрон ; иначе преко целе године беше затворена. Била је без икаквих украса, ни трага од скулптуре, него је само имала с обе стране врата по једну дупљу са две рупе. Једна од тих рупа је празна; у другој има једна дрвена кутијица, четвртаста, опточена двема дашчицама, са пробушеним уским отвором, исеченим у виду срца, а с натписом: „ОВДЕ ПОЧИВА ГДАВА ПЈЕРА МАТИЈА ЛЕ ГОФА, 1803." И, заиста, гледајући кроз прозорчић кутије, примећивашс се једна стара »глава, (( т. ј. једна стара лубања, сва зелена. Гледајући је даље и добро посматрајући, видело би се да јој је чело обележено двема округлим рупама. У наоколо пак ветар звижди и подиже песак, правећи по пешчаноме брежуљку дугачке пруге, као грабуље, а по узбурканоме мору гракћу гаврани играјући се усред таласа. За тренутак изгледа да се чује као да пуцају тогјови ; то се таласи ударају на морским гребенима и спрудовима. Јер овде је дивљи крај старога света; ту страховита рика на морским стенама затвара пристаниште бојажљивим морнарима ; песак на обали, али стена у океану. Нена је пуна остатака; вечерњи лахор говори вам о бродоломима; умирући гласови у пола угушени јецају у ваздуху. На хоризонту, две мрачне силуете: једна, пропињући се, стрма и висока; то је Уесан, острво Страха; друга, скучена, равна са таласима, пљосната као снлав који је готов да потоне; то је Сен, острво Она, великога сна! * * * А, ово се догодило у времену када Наполеон беше цар. Пјер Матије Ле Г оф , син Жана Матија, бејаше рибар, као и његов дед, као и његов отац, као и његов син, као сваки у његову роду и селу ; зар није море општи хранитељ оних који насељавају његове обале? свака Фамилија имађаше своју барку, коју таласи остављаху на песку кад би наступила осека, а узимаху кад би дошла плима; ловити јегуљу и ра.кове, жети окрек који им, мешен са говеђом балегом, служаше као гориво, правити мреже, пушити на лулу, и ићи сваке недеље у цркву, таква беху, са борбом нротиву Енглеза, главна занимања живота Ова мржња »црвених људи (( , тако и ирозваних због боје њихове униФорме, и посисаваше се са млеком мајчиним; није било детета које, кад би га ко запитао: „Шта ћеш радити кад порастеш ? они би одговорили : „Убијаћу Енглезе!" Од вајкада, британски гусари долажаху да све опљачкају и погоре код нас и такође од вајкада бретонски гусари враћаху им жао за срамоту. Јуначки подвали Турвија, Жана Барта и Дигеј-Труена беху живи у памети и свакога; није било човека који би се устезао да остави своје огњиште да би отишао да служи на државним Фрегатама. и, ма да је Бонапарта био узурпатор, воле ли су га јако, јер је ратово противу вештога непријатеља. Баш у то време, спремаху се огромни пројекти; ма да овде нико није знао читати и ма да новине беху потпуно непознате двадесет миља унаокруг, дознало се беше од трговаца који су туда пролазили, од порезника и од војних лица која

узимаху регруте, по чувењу са хиљаду страна најзад, — да Цар Француза скупљаше у нормандијском пристаништу војску која се није никада видела, која се имаше да пренесе с оне стране Ла Манша, на многобројним лађама, чим дуне иовољан ветар. То беше иредмет разговора свију ; куцаху се у име рата; само се молили Богу и, на коленима, пред олтаром св. Ане певало се Оче наш и Богородице дево; и ако су просјаци у свом репертоару имали коју тугованку која је говорила о том славном догађају, они су били сигурни да ће у накнаду примити марјаш и чашу јабуковаче. Пјер Матија беше отслужио свој рок и сад га његов син замењиваше нод заставом, али он се надаше да ће и он послужити делу у згодном часу, и никад не би пошао на море а да на дно своје лађе не остави своју кратку пушку. И ако би наишао на кога Енглеаа који би се усудио да зађе да лови у нашим водама пред нашим очима, или кога би матица довукла у пркос његове воље, он би му могао послати један добар куршум уместо Помаже Бог! а, у недостатку Енглеза, нашла би се увек која нтица на коју би испалио, да само заговори руку. Једно после подне, Пјер Матије стајаше на ленгеру, у једном малом заливу, у часу кад хтеде да дигне мрежу; он певушаше, не мислећи ни на шта, ону стару песму краља Грало, који је некада владао над градом Исом, који је океан поплавио заједно са његовом кћерју, чија је распуштеност била привукла гњев небесни: „Јеси ли вид'о, рибару, жену мора, Где из воде, у нодне, излази бела и гола, Па чешља своје косе под јарким сунцем ? — Жену мора, о, заиста! Ја је видех; Она је певала; и, слично таласима, Њена је песма умирала у дугим јецајима!...» Наједаред он чу близу себе шум весала, море се заталаса, и, у часу када подиже очи, његовој барци приближи се чун са једно дванаест људи који га остраг шчепаше, и везаше га док би човек длан о длан ударио. Истом одмах, чун, на који он беше пренесен, зађе пучином, и после неколико тренутака, придружи се једној ратној енглеској корвети која је недалеко одтуда крстарила; пређе се на њу, и њен командант, видевши нашег човека, рече: »Добро је (( , затим се брод навезе на широко море, удаљујући се од земље. Све то било је тако брзо да Пјер Матије остаде нем и запрепашћен, када осетивши како му једну ногу окивају ланцем на коме вишаше ђуле велико као његова глава, дође к себи и познаде свој положај. Отпоче питати шта се од њега хоће, и, недобивши никаква одговора, стаде ужасно вређати своје чуваре који остадоше потпуно мирни; тада отпоче викати, покуша да се ослободи и скочи у море, али се цео његов успех сведе на то што доби педесет камџија. Другу ногу окугне му ланцем са беочугом углављеним у иагос од брода; после тога оставише га да до миле воље размишља о својој несрећној авантури : Зашто ли га, Боже, заробише, мобилишући једино да њега ухвате шалупу једне ратне лађе? Очевидно имађаху' намера с њим. Каквих? Кад би ручак донесоше му врло добру порцију, коју он целу испразни, „да би наједио те ниткове!«, а увече му дадоше сламњачу са покривачем. Сутрадан, корвета се придружила једној великој Фрегати , свој начичканој топовима, а њен командант дође намерно на корвету да га такође види; сад му први пут управише реч, запитавши га да ли зна енглески. Он разумеде врло добро, али не одговори. По његову подругљиву изразу лица, командант посумња да он лаже; после неколико тренутака, он се међутим повуче, не настојавајући више. (Свршиће се)