Полицијски гласник

СТРАНА 369

Јутро беше необично пријатно, а јутарњи ваздух, који је се у ноћној тишини од дневне прашине потпуно пречистио, сунчаним зрацима дестилисаше се, те је још свежији и пријатнији, што све утицаше на ме, да се са што јачим и прибранијим мислима борим. Из тог заноса прекиде ме долазак мога берберина Живка, који, чим је ступио на праг предсобља, поздрави ме са »добро јутро к г. капетане!« — Ви сте ми данас мало расположени, разуме се. да ми то чини пријатност. Видите — настави Живко а уједно огрћући ме чаршавом и пешкироц, узе суд у коме је сипао воду па помоћу сапуна ствараше сапуницу, — ви мислите а сви мисле да је берберски занат врло лак. Варају се верујте ми г. капетане. Оно до душе сам занат ио себи доста је лак, али је позив берберина, берберина у пуном смислу те речи, — тежак. Берберин, настави он, може бити слабији у своме занату али он треба да је умешан; да сеоко свог госта уме наћи и да га уме што боље занимати. како би му време, досадно време бријања — прекратио. И такав берберин може куд и камо боље проћи, но берберин који може бити и одличан Фризер, али који је глуп као ноћ, иа се не уме леио опходити са својим гостима. У том разговору већ ме је био насапунио по лицу и отпочео бријати. — Шта мислите ? — Кад сам пошао сад к вами, уз пут сам размишљао како да вас овог југра занимам. Хтеде Живко и даље продужити свој говор, али га прекиде изненадан уиад у предсобљу једног човека, омаленог раста, физички добро развијена, округле главе и образа, црномањаста уска чела, носа сразмерно развијеног према глави, само ноздрва ширих, обрва широких црних и састављених, бркова омањих црних и пуннх, косе црне коју кратко шиша, на глави има црн мек половни шешир са малим ободом, на ногама ципеле и панталоне, прслук и капут боје суре а све половно, кошуља бела са крагном без машне. Овај човек држаше у руци леп и укусно састављен — шатиран букет цвећа. — Извините. рече странац, ја сам мало збуњен а и хитам да што пре испоруку извршим гга сам с тога овако више мање на јуриш ушао у предсобље а дошао сам нужде ради. — Знате Илији Стојановићу, земљоделцу овд. у зеленом виру. умрла ћерка, која је до синоћ била потпуно здрава којој је сад пуних 19 година. Ви је ваљда знате, била је лепа као леп дан у години, па оно што је најстрашније, требала је се кроз два три дана да вери, јер је ствар за то била потпуно свршена али смрт учини крај па с гога идем из куће у кућу те тражим цвеће како би јој леп венац начинили. Ха, по Богу брате, прихвати берберин Живко са пуно бола и туге, го је права жалост. Ја сам вам веома болећивог срца. — Баш ако имате цвећа и ја вас молим да му што више дате. Има, причекај ту мало док дође служавка, те да јој наредим да ти довољно цвећа узбере.

Онда унапред хвала господине, рече странац, ја ћу причекати у дворишту долазак служавке. Не, ту причекајте — јер се бојах да ми тица не умакне, која ме је добро познавала али срећом што ме је овај са чаргпавом увио а и сапуном насапунио није ме могла уочити а боју гласа, у колико сам могао приликом говора променио сам. Берберину пак Живку шапутањем рекох: го је добар лопов. — Он ће ти попуњавати карантин. 0 ви полицајци, одговори ми Живко полако, ви сте људи немилосрдни и неверни! — Па зар не видите на самом лицу његовом изразе бола и тешке туге. У том дође мој пандур Крста, кога сам био послао за дуван. Чим је дуван оставио на сто рекох му: Крс/га, ово је један од мојих добрих и старих познаника, Владимир Марковић звани Градиштанац. — Одвешћеш га у ћорку, гди ће сам бити да га други не би узнемиравали приликом правлења венца. Овај букет мегућеш у једну чашу у којој хоћу да се сваког вечера вода мења. Он ће нам бити тако добар да 20 дана помаже да карантин попунимо и сваког јутра кад пође на рад понеће собом поред колица, мотике и ашова и овај букет цвећа кога ће увече враћати натраг. Кад чу Владимир да га иознајем баци понова поглед на ме и са болом рече : Зар си ти г. Мито... Баш сам баксуз човек... Е неда ми се па то ти је... Ама чудим се ја што ми Милутин ћора у Ђунису рече: Иди у Алексинац, тамо ћеш добро проћи, можеш добро ћелепирити, јер давно тамо није било никаквих крађа, па се свет више ослободио, те лако коју мас.нију крађу можеш извршити и ја бих ишао с тобом али ме сви познају а тебе не; а оно да пуним карантин ! Верберин Живко, који је био згрануг од чуда, љутито узвикну: Ха, зар си ти [ лопов срам те било лопужо једна. — Ово треба убитп. — Више г. капетане ником ништа, веровати нећу!... — Зар мајстор Живко, не би и тај био један одличан берберин, кад би само мало научио бријати, јер видиш, да би и он умео врло вешто своје госте занимати. Алексинац јуна 1900 год.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕДА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 31 Осуђеник. што је играо господара, такође није лоше играо. Он је говорио лудорије најстрашније, што ништа нису значиле; али му је дикција била правилна и жива, покрети складни. Док се Кедрил бави око торбе, господин хода размишљајући по позорници и објављује на сав глас, да сви чују, да ће вечерас бити крај његовом лутању. Кедрил радознало ослушкује, кревељн се, говори „за себе« и насмејава сваком речи гледаоце. Њему није жао госиодара;

али је он слушао о ђаволима ; хгео би да сазна, шта су то управо ђаводи, и зато се он упушта у разговоре и у распитивања. Господар му, најзад, изјављује, да се некада, у некој беди, обратио за помоћ паклу, и ђаволи су му помогли, нашли му се на руци; али да је данас рок и, може бити, да ће данае доћи, по иогодби, за његову душу. Кедрил се почиње страшно плашити. Али господар не губи присуство духа и наређује му, да спреми вечеру. Кад чује о вечери, Кедрил оживи, вади кокошку, вади вино, — и мало-мало, па откине за себе иарче од кокошке и поједе. Публика с.е смеје. Сад шкрипнуше врата, ветар удара о капке на прозорима; Кедрил дркће и брзо, готово несвесно, стрпа у уста грдап комад кокошке, који не може ни да прогута. Опет смех у публици. „ — Је ли готово? виче господин, ходајући по соби. „ — Одмах, госнодине одмах ћу.... вам... спремити," — говори Кедрил, сам се посади за сто и сасвим мирно отпочиње јести господарево јело. Публици се очигледно допада вештина и лукавство слугино, а нарочито, што господин изгледа будала. Ваља признати, да је и Иоцејкин био одиста вредан похвале. Речи: »одмах господине, одмах ћу вам спремити," изговорио је он одлично. Посадивши се за сто, отпочиње јести алапљиво, жудно и уздркти код сваког корака господиновог, да овај не опази његове мајсторије; чим се овај окрене у месту, он се сакрије под сто и повуче са собом кокошку. Најзад, утоли своју прву глад; време је, да се иомисли и на господина. „ — Кедриле, хоће ли битискоро? виче господар. „ — Готово је! одсечно одговара Кедрил, пошто му од једном пуче пред очима, да господару готово ништа није остало. И, доиста, на тањиру лежи самококошија нога. Господин, мрачан и забринут, не опазивши ништа, посади се за сто, а Кедрил са убрусом стане иза његове столице. Свака реч, сваки покрет, свака гримаса Кедрилова, кад он, обраћајући се публици, подмигујући клима главом на глупака господина, дочекују се са неуздржаним кикотом од стране гледалаца. Али, гле, тек што се господин спремио да једе, појављују се ђаволи. Ту већ ништа није могуће разумети, а и ђаволи се појављују некако већ и сувише необично:у кулиси са стране отварају се врата и појављује се нешто у беломе, и уместо главе има Фењер са свећом; други Фантом има такође Фењер на глави, у руци држи косу. Зашто Фењери, зашто коса, откуда ђаволи? То нико не може себи да објасни. Уосталом, тога ради није се нико много ни бацао у бригу. Тако му јамачно то и треба да буде. Господар се прилично храбро окреће ђаволима и довикује им, да је гогов, да га однесу. Али се [{едрил нлаши као зец; подвуче се под сто, али и поред свега свога страха, не заборавља да дохвати са стола Флашу.