Полицијски гласник

ВРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 69

— За три четврти сахата бићемо тамо; наћи Ке се што вруће за вечеру, а извесно и удобна ложница. — Можда ће нам се нридружити више путника, одговорих ја, пошавши да нозовем судију да учествује у тој експедицији. Но он ме у томе спречи, ухватив ме за руку. — То бн било штетно по нас саме; за невољу овугде се нађе конак за двојицу, оставите ви оне друге... хајдете ! Пре но што сам се ја решио да ли да идем или не, мали човек већ пође, а како је пртина била уска, само за једног човека, морао сам да пођем и ја, да бих шему учинио места. Ишао је за мном, и ја сам слушао његово шумно дисање, његово нервозно кашљуцање. Кондуктер и ложачи беху већ далеко пропртили. Дошли смо до сгражаре. Ја сам корачао напред, а грбоња за мном. Он је имао право. Друмом иза стражаре могло се ићи, те тако ми се упутисмо даље. После путовања од пола сахата по ноћи и снегу угледасмо неколико светил.ака. То је било место, наш циљ. Стигосмо до нрве куће, у којој је била крчма. У њој не беше никога од гостију. Ваздух је био буђав, нечист. — Свакако је боље но на пољу, рече грбоња и стаде отресати са одеће снег на прљави патос. Пола сахата доцније, кад се на столу пушила топла вечера и пријатна топлота прожимала тело, у души сам признавао, да је тај човек имао право, али то му нисам хтео рећи. Узалуд сам се трудио, да сакријем непријатно осећање. Он ме је чието некако плапшо, ма да нисам знао шта је томе узрок. Његово ружно тело и лице, његов гадни састав ваљало је да ме више испуне сажаљењем, али такав осећај не хтеде да ме одушеви. Пио је кувано вино, које је било тако врело, да је морао руку с чаше тргнути; по том је после сваког гутљаја кашљуцао, тврдећи да му то пиће прија. Поручио је другу, а мало доцније трећу чашу. Седели смо један према другом. Он беше подвио ноге тако да су му се шиљаста колена видела изнад ивице од стола. Његова чудна глава беше дубоко утонула у рамена, руке беше турио у шпагове гганталона. Тако смо седели дуго.' Спавати смо морали у истој соби, јер крчмар није имао више постел_>а ни за себе и своју домаћицу. У десет сахата дође к нама крчмар и, извињавајући нам се, јави да он и жена морају да легну, а мп да седимо докле год нам је воља и да пијемо докле год желимо. Рекавши то спусти иред нас кључеве од подрума. — Тамо у углу су врата за подрум. Господа ће изволети сами да се служе. По том се удаљи. Стари грбоња се насмеши. Тада сам први пут видео осмејак на н.еговом ружном лицу. — Вино му је добро... пијте ! Климнух главом у знак повлађивања, ма да вино није вал.ало. Да бих нрешао преко тога, рекох му: — Ви сте без сумње познати у овој околини ? — У Г. — он сиомену најближу провиидијску варош — Ово место не познајем

као год ни ви, али у Г. сам живео... до душе пре неколико година. — Тако, одговорих ја, онда смо у неколико земљаци. Ја сам у Г. учио гимназију. Тамо је мој ујак био чиновник. Хм, то је једна мала варош и онда је несумњиво да се он нознавао с мојом рођаком,. која је била удата за Свензена, рече он. Свензен! — Толико година нисам чуо то име, и сад су га изговориле човечје усне. — Свензен! Добро се сећам оног вечера, кад се по Г-у пронео глас, да је Свензен мучки убијеи. И тај глас је сграховито узрујао варош. Гледах разрогачених очију у човека, с којим ме је случај сасгавио и који ми је пробудио такву успомену на доба моје младости. — Сиромах Свензен! узвикнух ја. Он је умро изненада. Говорило се да је над њим извршен злочин. — Какав злочин! рече мој иротивник. — Био је врло богат, дакле вероватно су га онл,ачкали, рекох ја, више се не сећам нојединооти; али кад сте мало час споменули то име, пред очима ми се створио ј едан стар, сув човек, кога су лопови и разбојници баш у тренутку кад је бројао своје благо дочепали за гушу и удавили; пред очнма ми се створило неколико прерушених разбојника, који су напунили цепове златом и преко леша хоће да побегну... то је права слика из мог дечачког живота, тако сам ја замишљао то убиство. Али ви ћете то боље знати, кад сте у њему изгубили драгог сродника... — Да, одговори грбоња сркнув мало кувана вина, менн је та историја прилично позната. Али да би се о целој ствари донео суд, наравно да је потребно знати и какав је човек био Свензен. Он је имао велико имање, имао је средстава да каваљерски живи, могао је живети високим стилом и учинити моју рођаку срећном; али он је с њеном младошћу и лепотом радио оно исто што и с осталим благом : крио ју је од целог света. Једина му је жеља била, да она буде непрестано уз њега, да се никуд не миче. У његовом дому није се могло видети никакво изобиље, и једини раскош, који је он себи допустио, састојао се у томе: што је узео младу лепу женску. Желео је да поврати прохујалу младост. Моја рођака не беше крај њега срећна, али је била сиротна као и цела наша породица, а она није била вољна, да живи у оскудици и невољи. Ја знам насигурно, да би она била пала у загрљај тој накази, Свензену, да се њему нешто прохтело да је најури. А то је напослетку и заслуживала, јер је била љуика и нежна супруга... она га је у души презирала, }едва је уздржавала да ненлане у тренутцима, када би тој накази падало на ум да у место кесе с новцима загрли своју лепу женицу. Она га је варала, уверавајући га да га воли, а међу тим га је мрзела. Али била му је верна — то знам сигурно. Тако су протекле многе године. Дођох и ја у Г. Ја нисам имао ништа и нисам био ништа. Упућен на милост моје рођаке, једине рођаке, која је из наше бедне родбине побегла у добро, постао сам њен по-

вереник, њен саветник, и против своје воље оруђе у њеним рукама. Приповедач, који беше блед као крпа, додирну хладни банак од пећи; за тим их поново тури у џепове и стресавши се настави. — Оруђе рекох. . . . сећам се још врло добро оног вечера од 19 маја 1861 у врту иза виле покојног Свензена: „Спаси ме из његових руку, рођаче!® молила ме је она; „ја мрзим тога човека... ту неосетљиву стару стрвину..." То су биле њене речи. А био је одиста одвратан, ужасно одвратан тај Свензен. Шта сам знао да јој кажем? „Остави га, ја ћу те водити куда год хоћеш!® саветовао сам је. „То би било више но лудо!" рекла је она. И она ми објаони у чему је ствар и како је рада да Свензена наследи и преживи. Али тај матори ђаво имао је жилав живот. Увек је био умерен, доливао је по мало, али непрестано уља у свој жижак живота — пламтео тако као да се неће никад угасити. Није било изгледа... „Он не губи ништа, ако умре <( , рече његова млада жена „самоби био ослобођен страховања, да ће га ко преварити за који талир или да ће што изгубити од свог блага, које је највећа његова срећа..." Али он не умираше он не хтеде да умре. Био је неповерљив као какав лудак, никад није остајао сам. дању и у вече није никад никуд излазио без свог великог пса, а кад би сео да руча, његова жена морала је пре њега окусити од свакога јела. Да, он се грчевито држао за тај бедни живот, који му је ненрестано изгледао угрожен, јер му је савеет била оптерећена и јер је знао да га нико неће жалити. С тога, је сумњао на свакога и ником није веровао. Држао је да је свак кадар да му смреи конце. Мислио је да ће мудрошћу и лукавством да обезбеди свој живот. Ја се почех интересовати за судбину тог особењака. — Па ипак умро је пре но што ое могло очекивати, изненада? упитах ја. — Једно јутро нашли су га мртва између његовог иисаћег стола и наслоњаче, у којој је обично седео кад је прорачунавао своје нриходе. Он је до пооледњег часа писао; на столу је било писмо, које је он својом руком адресовао на неког свог пријатеља, у коме га је позивао да се сутрадан еастану на договор због неког њ иховог посла. Мирно се растао с животом : еасвим мирно. Ја се тад сетих да је мом ујаку, у чијој сам кући живео, била поверена истрага над тим случајем. Мој ујак је одмах казао, да је над Свензеном извршен злочин. Ако ме не издаје памћење, констатовано, је, да је он отрован. — Да није био отрован? упитах грбоњу. Грбоња издиже обрве, и ја спазих два лукава, мрка ока, која беху изаткана крвавим жилицама. Ои ме премери једиим погледом, па онда, рече : — Да, отрован је, само ако је употребио отров онако како му је био спремљен. Великог лукавства је требало, па да се њему дохака. Ие одговорих ништа и очекивах запето, шта ће даље да каже.