Полицијски гласник

БРОЈ 10 и II

110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 83

— Мој разум не беше у стању да се и даље одупире оваким искушењима, и да се, на моју велику срећу, време изненада не промени, не знам шта би са мном напослетку било. Међу тим, четвородневна киша, праћена јаким ветром, опустила је, готово са свим, булеваре Рамбла и ја се могах шетати до миле воље, без бојазни да ће ми се ма шта десити. Храброст коју бејах моментано изгубио поче ми се нагло повраћати, и ја се већ озбиљно решавах, да још једном одем у полицију и предам јој новчаник и остале иредмете које нелегално иритежавах. На жалост, ова моја намера остала је неостварена. Чим се је време пролепшало, а то је било петог дана од мог последњег одласка у комесаријат, булевари поново оживеше, а с њима и мој страх не без основа. Шетајући се тога дана, као и обично, опазих, приликом извлачења мараме из канута, како ми из џепа исиаде један хронометар. Један пролазник, који то опази, подиже га и загледа пажљиво, па ми га за тим предаде Са највећим страхоиоштовањем. Хронометар беше са грбом куће шпанских краљева... — Ово већ беше и сувише, и ја осетих, али стварно осетих, како се мој мозак буши иглом неког неумољивог чаробника. Налазити се потпуно сам у средини једног непознатог града, не разумевати ни сам локални језик, а врх свега бити још и овако нападан неком невидљивом моћи, било би, признаћете, много и за каквог џина а некмо ли за мене. — Ако она кобна рука, чији додир бејах осетио на шеталишту пре неколико дана, припадаше каквом живом бићу, онда је неоспорно да је то биће било обдарено неком нарочитом вештином, којој ја бејах остављен на милост и немилост. Да предмете, нађене у џеповима, однесем и предам полицији, на то нисам смео ни помишљати. То би значило сигуран затвор. Мишљах једно време да целу ствар поверим једном од мојих познаника и умолнм га за савет, али сам убрзо одустао од ове намере, јер се бојах, да тај мој познаник не посумња у нормалност мога душевног сгања. Узалудан је, најзад, био и покушај, да Француском консулу у неколико нагласим целу ствар. Почетак мога говора беше га толико запрепастио, да се ја никако не смедох усудити ићи до краја. — Нерасположење и неспокојство у коме сам се налазио, нису се могли измаћи из вида моме слузи. Чим сам се вратио кући, упита ме он одмах да ли сам болестан? Није ми ништа, одговорих му. Једна мала непријатност, и то је све. Узнемирено изненађење његовог лица, јасно је казивало, да га овај мој одговор није умирио. У истом тренутку погледах се случајно у једном огледалу и, право да кажем, уплашио сам се озбиљно од моје страховите бледоће. — Беше ми немогуће да вечерам и просто једва чеках да останем сам у соби, те да до миле воље и без икакве бојазни посматрам своју тајанствену имаовину? Чим је слуга легао, заналих све могуће лампе и свеће које беху у соби, не знадох ни сам због чега, и отпочех прегледати прикупљени новац и ствари. У новцу је било равних 5600 дин. а сем тога још и 7 часовника међу којима и поменутЈ! хроно-

метар. Не знам за што, али тек од једном добих вољу да их све навијем и слушам њихово разнолико куцање, додирујући их златиим и сребрним новчаницима. Али како разумети, како сазнати праву истину? Све могуће нретпоставке, које су ми падале на памет, не могаху ми помоћи да разрешим загонетку. / — Да нисам постао луд упитах се одједном и отпочех лаганим гласом узвикивати: „ј а сам луд, ј а сам луд ." Страховити беше одјек ових речи у целоме моме бићу. Устадох са столице и почех трчати ио соби као бесомучан. Да, да, истина је, ја доиста бејах луд од пре 8 дана. Комесар је био у праву кад је то казао. Све ове ствари, све ове новчанике и медаљоне, све сам то ја украо. Где? кад? коме? Од куд то могу знати ? Да ли ћу то ма кад сазнати ? - Куцање 7 часовника одјекиваше чудновато у тихој ноћи. Посматрајући их пажљиво, учини ми се одједном као да се поклопци отпочеше трести, падати, као да почеше оживљавати. Обузет неком врстом махнитости, јурнух по њих и са стиснутим песницама отпочех их ударати, све док нису уму.кли и последњи откуЦаји. —• Што је после овога наступило, не могу ни дан дањи да се опоменем, али кад сам се сутра дан пробудио, бејах веома изненађен када иоред мога кревета угледах слугу. Чувши јаку вику у мојој соби, а то је, вели, било око пола ноћи, улетео је унутра и нашао ме онесвешћена поред стола са стиснутим и крвавим песницама. — Неколико часова одмора били су довољни да ми поврате моју обичну присебност и ведрину. Дођох до закључка, да би још једна ноћ, као шго беше прошла, била довољна да озбшћно полудим иа с тога наредих слузи да одмах спреми ствари за пут. Воз полажаше тачно у 9 часова и ја због карата похитах одмах на станицу. — Тек што сам изишао на улицу, кад од једном ми приступи једно непознато лице и у тренут ока мету ми лисице на руке, а за тим представљајући се као детектив, показујући револвер, позва ме да пођем с њим у иреФектуру. * •*— Да бих избегао сваки скандал, одазвах се позиву без поговора. Кад приспемо у преФектуру, главни шеФ, сав радостан, поздрави ме овим речима: Ђ Ах, дакле, и вас ухватише, шаљивчино. Сада ћете се бар уверити, да ви нисте највештији, Ваше име и занимање. — И сама идеја о каквом нечасном оптужењу збуни ме; једва сам очувао своју хладнокрвност. При свем том ипак сам одговарао. „Лепо вас молим, госаодине, да ми иоклоните неколико тренутака, те да, вам исиричам један од најфантастичнијих догађаја."— 0, на сваки начин. Ви ћете ми указати особиту част ако ми исаричате вашу историју. Не заборавите само да ми разу.мемо врло добро значај сурог шешира. — Значај сурог шешира? Каква ли је ово сада нова загонетка, велики Боже? Усиљавах се, међу тим, као да све разумем и

одговорих тоном који ми је изгледао најдуховитији. — Та 1иала. која ме је скуио стала, имала, је као што видите. жалосних иоследица. — Ражљућен овим одговором, у коме је, без сумње, нашао исмевање власти, шеФ нареди да ме одмах воде у затвор и препоручи ми, ири поласку, да се о свему добро размиелим и решим на, признање, које ће ми, додаде, служити у олакшање кривице. — Моја молба, да се о мени потраже обавештења код Француског конс -ула и комесара кварта у коме сам становао, била је узалудна. ШеФ се само подиже са столице, а детектив са револвером у руци даде ми знак да пођем напред. Пошто смо прошли кроз неколико полутамних ходника, дођосмо најзад до једних малих врата која се, чини ми се, сама отворише. Преда мном се указа једна мрачна одаја у коју ме гурну детектив и одмах закључа врата. Бејах. дакле, затворен. — Моје очајање достиже овој врхунац кад у мојој челији угледах влажну и смрдљиву сламу. Дакле овде треба да нађеи разрашење свима тајанственим догађајима. који ми се догодише за време бављења у Барселони. Једна мисао ипак ме у неколико тешаше. Увидех да нисам жртва неке чаролије а још мање да сам луд. Поред овога, и сама помисао да ћу у скоро сазнати тајну која ме толико љућаше, у многоме је олакшала мој очајан полажај. За време овог размишљања непрестанце ми падаху на памет ове речи шефове: Ћ ми разумемо врло добро значај сурог шешир а". У овом шеширу, дакле, требало је тражити разрешење загонетке. И доиста, ја сам имао један сур шешир. Купио сам га пре 8 дана на једној распродаји. Он у свему беше сличан осталпм шеширима ове боје, још шта више имађаше чак и широк обод, као што се обично носи у Шпанији. При свем том он је, судећи по ономе шго је шеФ изјавио, морао бити у некој вези са оним тајанственим догађајима, али у каквој? то никако не могах погодити. — Прелазећи у мислима све тренутке које сам иреживео у Барселони, сетих се да сам сат и новчаник нашао у џену оног истог дана, кога сам први пут метнуо на главу сур шешир. То се исто поновило и другог дана кога сам, такође, носио овај шешир. Четири дана после овога, услед рђавог времена носио сам други шешир и увек сам се враћао кући празних џепова, а истога дана, чим сам узео сур шешир, био сам блокиран сатовима и новчаницима. Али, даље, даље... даље се нисам могао ничег сетити. Док сам се ја усиљавао да пошто по то сазнам што је даље било, отворише се одједном врата на мојој ћелији и у њу ступи шеф у друштву са Француским консулом. Ево спасења, закључих одмах у себи, и нисам се преварио. Још с врата, шеФ се отпоче доста збуњено извињавати, консул ми стисну руку а тамничар отпоче чистити паучину са мог одела. — Каква заблуда, велики господине, понав.Ђаше сваког часа шеФ иолиције, каква жалосна заблуда. Изволите да се прихватите и попијете коју чашу мадере. То