Полицијски гласник

БРОЈ 10 и 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 85

»— Ако ми не вратиш мој златник, убићу те. „Више мртва него жива, сакрих главу под покривач; чух га како диже светњак и узима златник. Одлучих се да погледам тек кад беше отишао, треснувши врата за собом®. Суочише Пранчинија са Аргентином. Човеку се, у овај мах, опет беше вратила сва хладнокрвност; није више одрицао глупом тврдоглавошћу; одговори са свим просто: — Прича те жене гачна је, осим једне тачке; нисам јој претио; од добре воље вратила ми је златник који јој бејах дао. Треба ли да кажем? први пут, новеровах да је ГГранчини казао истину, и све што сам касније сазнао по тој ствари утврдило ме је у томе мишљењу. Пранчини је био тако омиљен код жена, или боље код девојака, да је вероватно да се лирска уметница из улице републике далатакође уловити миловањем црних очију Левантинчевих. Сутра дан, открили су у сметлишту у Мадрагу шта је Пранчини био бацио у нужник палате у Лоншану; нађоше једну гривну окићеву тиркизима која је припадала Марији Рењоловој; одломци од накита, једно мало огледало окићено златним оквиром, кутија за палидрвца од алуминија, итд. У исто време, добих из Париза вест да су малени часовник и обоци који су били дати девојкама у улици Вантомажи Формално признати као својина г-ђе од Монтија. Моје убеђење било је готово: овај човек несумњиво је био сукривац у злочину у улици Монтењ. Рапорт који ми предаде г. Балата, лекар у Марсељу, одлучи ме да верујем да је он морао бити убијца, оиај што је ударао. »Двадесетог марта, вели г. Балата, налазећи се на дежурству у поноћи, г. Курт, полицијски комесар, дошао је и рекао ми: »— Врло ми је мило што сте ту; хтедох наредити да вас зовну да бисте прегледали једног човека кога су ухапсили. »Доведоше га горе; то је био оптужени; опазих да је био врло блед и да му је боја на лицу тамна. Разгледах га и рекох му: »— Покажите руке. „Он ми ноднесе најпре леву руку. На њој је била једна мала посекотина. Питах га од куда му је. Одговори ми да ју је задао себи ножићем кад је секао хлеб. Беше се отпочело хватање ранице. Погледа.х десну руку: близу до малога прста, била је једна раница. То није била посекотина, била је ире контузија. Запитах га такође од куда му је; одговори ми да ју је задобио кад је силазио с вагона. Утврдих да је била исте боје као и она прва. Наредих му да се свуче и нађох развијена, снажна човека... особито руке. »Испитујући га пажљивије, опазих на нредњем делу бедра један мали оток; рече ми да га је добио чешући се десном рукох, што је немогућно; сутра дан, дођох да га опет видим, лице му је све било подливено крвљу. Запитах га шта му је било; он ми одговори: »Навала крви". Разгледах га. Очи и нос беху му подадули, а, око врата, крвљу подливене маснице као бразда од дављења. И, према томе, тврдићу са свим

одсудно : моје је дубоко убеђење, да је хтео да се угуши®. Испит коме сам иодвргао Пранчинија пред истражним судијом, г. Реверденом, и пред прокурором Републике, г. Дорманом, запрепастио нас је. — Пранчини, рекох му, у пакету који сте добили из Париза били су адиђари госпође од Моитија, јадне жене коју сте убили. Нервозна дрхтавица потресе руке човеку, црте му се искривише, очи се затворише; учини ми се да ће признати. Али он се напреже и одговори мирним гласом: — Не, ја нисам убијца Марије Рењолове; ја сам је Лзубио и поштовао. Јадна жртва! За тим, изгледаше ганут: — Ја, да убијем жену коју сам волео! Неспособан сам за тако гнусан злочин. Прокурор републике, г. Дорман, проговори му тада о чувеном Геслеру, чије је име, у осталом, и Пранчини прочитао у новинама. — До сада правосуђе мисли да сте ви сами убили три жене, рсче прокурор оштро; олакшали бисте страшни терет који је на вама кад бисте казали ко је онај Геслер који вам је помагао у извршењу злочина. Тада се и ја умешах и запитах га из ненада: — Да вас тај Геслер, оне ноћи, није увео у стан госпође од Монтија? Врло миран, Пранчини одговори: —- Провео сам ноћ код своје љубазнице, госпође, С..., кад је извршен злочин; она је морала то изјавити. Ствар је тако и стајала, то сам знао. — Госпођа С..., без сумње, ваш је сукривац, наставих ја; у осталом, ухапшена је. Очи Пранчинијеве лако затрепташе. — Немам сукривца, рече, јер никако нисам ни извршио злочин. Бејах телеграмом добио вест да је један врло частан човек, г. П..., који је врло мало познавао Пранчинија, предао у управи Безбедности једно чудно писмо које му овај беше упутио и које је он примио у не.дељу у вече, баш у оном тренутку кад је онај који га је написао ухапшен у Марсељу, у великом позоришту; ево тога писма које сам ирочитао Пранчинију, јер ми његову садржину беху послали телеграмом: »Париз, 20. марта 1887. г. „Драги госиодине II..., „Кад бисте. знали у каквом се душевном сгању налазим, за цело бисте ме жалили. „Ствар чије сте све појединости већ сазнали из новина бацила ме је у постељу. »Вама се обраћам у име ваше часности и поштења, вама, као и госпођи Д..., јединим личностима на које могу рачунати да бих вас најпонизније замолио, док дело не изађе на видело, да тачно извршите ово: „Не могу излагати име једне личности с којом живим готово као са венчаном женом: њена будућност, њена личност биле би на коцки. Према томе, изволите, молим вас, рећи с-вакоме да се мој одлазак у Лондон због иослова догодио између 16. и 17. овог месеца и да се, као и обично, не зна тачно дан кад ћу се вратити.

»Још вечерас, остављам Париз радипута у Лондон куда ћете ми упућивати сваку преписку или какво друго важно саопштење, на име: да се вратим у Париз где би ме част позивала. Адресоваћете дакле : А1 Ле депега1 ровГ оГр.се, 1,оп&оп. Сам ћу одлазити да их примам. »Нека Бог помогне правди и даде јој потребну видовитост да пронађе ниткова, те да се озбиљније вратим у Париз, да проводим свој миран живот коме у овај мах прети опасност. „Можда и претерујем; али ово чиним да бих избегао многе непријатности које ћете лако разумети, господине П.... В У име ваше мајке и ваших часних осећаја, учините ми услугу, искрено, часно, као што ће вам- то и ваша начела диктовати. „Дакле, уговорено је; до виђења, што нам пре буде могућно. »Дајте неизоставно упутства Петру и Лујзи. »Госпођо, пишите ми, и не заборавите свога свагда искреног пријатеља. »До виђења, добри пријатељи ; до скора виђења. »Можда нећете одобравати што чиним, али је неизоставно потребно да не компромитујем личност коју ценим и поштујем, саопштавајући им да живим с њоме. „Од свег срца, и што је могућно живље, стежем вам руку. „Хенрих". — То писмо, рече Пранчини, ја сам наиисао и сам дао на иошту. — То није истина, прихватих ја; оно је бачено у сандуче у недељу, то јест после вашег одласка. Овде, Пранчини оклеваше за тренут па најзад рече: — Не знам више. Памћење ме издаје од ове навале крви у главу. Имали смо све доказе о лагању, и кривица човека који се чудним случајем сам дао ухватити указивала се јасно у мојој свести. Па ипак, једна ствар остајала је страховито мрачна. — Нп у колико нисам умешан у ту ствар, понављао је Пранчини упорно, а најпоузданији је доказ томе што сам ноћ хадје се догодио злочин провео код госпође С..., своје љубазнице. Знао сам, доиста, да је ухапшена жена Формално изјавила да је Праичини остао код ње целу ноћ између 16. и 17. Па ипак, за мене то још није био доказ. — То доказује нросто, рекох Пранчинију, да вам је љубазница саучесник. Она је, без сумње, бацила у поштанску кутију и писмо господину Г1.... — Немам саучесника, одговарао јеПранчини, јер ни у колико нисам умешан у ту ствар. Расрдих се и против воље на то тврдоглавство у одрицању и лагању. Сви се докази нагомилаваху. Вратар у хотелу Ноају, некакав Елзашанин по имену Кремс, долазио је и изјавио да је видео Пранчинија како грозничавом журбом прихвата пакет који му је донео поштански разносач. Нека госпођица Салмон, девојка неког часовничара у улици Рима, такође је познала Пранчинија и причала је како је чудновато ушао у њен дућан, без сумње