Полицијски гласник

БРОЈ 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА|175

зовања; 3. доба; 4. пол; 5. породично отање; 6. телесне особипе злочинчеве; 7. духовне особине злочинчеве; 8. душевне поремећаје код злочинца. У том свом делу писац напослетку несистематски говори и о подели злочинаца. Душевне и телесне особине злочинца спадају у биологију; оне се не могу с васпитањем и образовањем свести у једну групу индивидуалних узрока. У последњем делу свог дела представља писац борбу против злочина и ту претреса чисто криминално-политичка питања по природњачко-научном методу, који му је као лекару познат. Али писац греши, ако мисли, да ће применом природњачког метода учинити свој предмет природњачким. При том он мисли да се злочин може лечити као каква болест. И на њега се може односити оно што је Антон Менгер казао о том правцу у свом делу. »Меие 81;аа181ећге," стр. 193. »Од давнашњих времена снивају пријатељи човечанства, да ће злочин с побољшањем друштвених прилика ишчезнути из социјалног тела као каква излечена болес.т. На име такво схватање је готово тада неизбежно, кад се с тако многобројним ФилосоФима овог просвећеног века морални деФекти човечанства сматрају само као нотребна последица социјалних прилика." АшанФенбург, који је Ломброзов присталица, наглашава још и телесне и духовне особине. Овде ћемо прећи преко интересангних навода о криминалној философији садашњости, о одговорности, циљу казне, казненим средствима и т. д., да би се упознали с пишчевом главном мисли. Позивајући се на свог славног колегу Крепелина, АшаФенбург тражи да се укине казнена мера. »Подешавање казне према учиниочевој индивидуалности до последњих консеквенција, то је задатак а укидање казнене мере решење. Положај судије би у том новом казненом праву био отприлике овакав. Он (судија) мораће покушати, да с обзиром на сталне узроке неког злочина и Финију психолошку анализу кривчеве личности унапред одвоји оне, код којих се може учинити оглед одлагања казне. Судија би морао да одреди нод каквим би се погодбама очувала безбедност и да се постара да оглтећени дође до свог права. (Писац не каже начин; у начелу се сви ми одавно слажемо.) Судија би изабрао оне, код којих би у место данашњег шаблонског осуђивања имало већег изгледа лечење но казна. Писац подсећа на модерно поступање с младежи, мање урачунљивима и пијанцима. У истини н. пр. швајцарски пројект хоће да те групе поглавито лечи, а не кажњава, јер циљ казне ту промаша. Према томе те групе излазе из ужег круга казненог права. Генерализоватн то, не значи увести неку рсФорму већ укинути казнено право и заменити казну лечењем, које би било сходно нрема кривчеву стању. Према томе би, као што писац признаје, главни задатак пао у део чииовнику који извршује казну. „Онде, где се притвореник може радикално принремити за бољу будућност, онде треба подметнути полугу." На жалост цела је истина да у нашим казненим заводима, а иарочито у тамницама, у којима се извршују слободњачке казне, има много што шта шго

не ваља. По моме мишљењу у вршењу слободњачких казна ради се без икаква плана. Слободњачке казне ваљало би реорганизовати. Кривац не би требао да ради за казну, јер казна се састоји у лишењу слободе. Ваљало би да се кривац у казненом заводу научи да цеџи и поштује рад и да се у њему спреми. Програм. који се ослања на укидање казнене мере, права је илузија. Пред судију изведу лопова, просјака, зеленаша. Сад би био његов задатак, да према свом психолошком суду одреди судбину тог човека. Ту не решава дело, већ кривчеве особине. Хоће ли судија да донесе ма и приближно поуздан суд о личности, не само што мора да познаје цео кривчев живот (то му је и данас задатак) већ мора да га дуже времена и психолошки посматра, јер ће само тада моћи поставити психолошку дијагнозу. Где ће се и како вршити та по"с.матрања? Где ће бити онај, кога ваља испитати за време посматрања? Кад дође „осуђени« на поправку у један завод, који се не може ни назвати казненим заводом, он је тада предат у руке органа који извршује казну. Време бављења у том заводу није опредељено. Његова судбина зависи од резултата посматрања, чији ће предмет он бити. Нека би чиновници у заводу били ма колико добри психолози, они ће у кривцу наћи мајстора, који зна да му судбина зависи од његова држања у заводу. Укидање казнене мере имало би за последицу неограничену самовољу од стране чиновника и препредено претварање од стране криваца, у кратко то би био огроман дар-мар. У осталом како природа не чини скокове, то ни у законодавству не сме бити скокова. Боримо се против узрока злочина ноправком друштвених прилика. Ослободимо казнено право задатка, који се могу боље соцпјално-политички решити. Овде мислим на старање за угрожену и напуштену младеж и на лечење пијаница. Нека држава испуњава своје социјалнополитичке дужносги. Нека се стара о сиромасима, болеснима, неспособнима за рад; нека се постара да поштен човек, који хоће да ради, добије рада. У казненом праву потребно је извршити реФорме. Пре свега се морају реФормисати олободњачке и новчане казне и извршити ревизија у области њихне примене, да би те казне биле радикалније, да би биле од користи а не од штете као што су данас. Дакле борба против злочина не сме почети с укидањем казнене мере, јер то не би значило реФорму казненог права, већ његово уништавање.

Екеплоатација побожноети и милоерђа Најлепша осећања људи — сажаљење и религиозност служе као срество за најгрубљу експлоатацију. Злоупотребе добротворства достижу и у наше време огромне размере. Може се рећи да половина становника које ради, трпи намет у корист друге половине, која проводи празно време из једиих или из других узрока при чему пара дародавца ретко допада ономе, коме

је намењена добротворство храни не само доиста бедне: за њега се лепе и проФесиовални добротвори. У Паризу се ту скоро расправљало у суду типично дело једне од таквих добротворки, која је осуђена на неколико месеци тамничког затвора. Та је дама пронашла себи извор прихода скупљајући прилоге за завод за сиротну децу који није постојао. На њену несрећу један од приложника зажели да се из ближе упозна с том ствари, за коју су од њега тражили новаца и пронађе да тај завод постоји само у уображењу лукаве добротворке. При том је он значајно да је објава о том заводу, која је се разашиљала потписницима приложницима, престављала одличан план завода, уређен са великим појимањем ствари и са срдачношћу и отменим човекољубљем, достојним велике душе. Идеја тога прибежишта није била никако банална; пројекат је давао нове погледе на добротворство и успешну њихову примену. Краће да се изразимо у тој добротворној комедији авантуристка-добротворка иоказала је много ума, достојиог иајбоље примене. Али истину да речемо и да се није она толико старала за замишљену њену ствар, она би ипак могла успети, јер би сума прилога била обилна. У великим градовима дају прилоге и не мислећи о томе, што више неће да се потруде да распитају скупљаче прилога о ствари за коју дају прилоге, често само због тога да би их се отарасили (експлоататори друштвене добротворности знају то врло добро) и то отвара широко поље за радњу варалица сваке врсте. Нема броја привидним добротворним установама. У овом случају који смо навели није било никаквог прибежишта; али бива и тако да постоји сва декорација призора бедних: одраслих или деце. Добротвори и објекти добротворности закључују међу собом споразум и деле по пола прилоге који падају од мплосрдне нублике. 0 спекулацијама такве врсте говорило се у свима главнијим европским листовима. А у18 аих 1ес1;еиг8. У Немачкој а поглавито у источној Пруској, развила се таква експлоатација религиозних осећања становника да је обратила на себе и пажњу немачког цара, и по његовом постицају власти су почеле да ревносно гоне то што су Немци крстили именом СгебипсЊекеа-ЈпДивЂпе. Из разних места источне Нруске сваки дан долазе извештаји о судском гоњењу тих мајстора особите врсте. Из Дармштата и Штетиња саопштавају о процесима, у којима се као јунаци јављају поједине личности, које су ирактиковале преваре те врсте. Али све то бледи пред грандиозном преваром, о којој саопштавају из Кеиигсберга. Откривено је цело уређено друштво, које је експлоатисало верујуће људе преко нрепредених варалица, који су предузимали да их лече »молитвом (( од свих могућих болести. На три километра од малог града Хајлинген-Бајл, у лепом родпом крају на обалп лепе речице, шири се село Банау. У том малом селу има девет људи који имају куће, који се користе благостањем које долази од цветног стања сеоске привреде у том крају. Но и ако домови њихови говоре о имућности домаћина, ипак ннсу великн.