Полицијски гласник

ВРОЈ 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 177

— ПлатиКу вам добро. — Не бих је ја ни за какав новац продао. Остала ми још од деде. — Па бољи би вам био леп, нов порцелан. Ја ћу вам за њу послати три туцета финих , белих тањира. — Шта би казао мој отац на небу! Ои је толико волео ту чинију. — Ваљда нећете да идете против себе сама. Даћу вам сто Франака. Сељак се рго Гогта опире још неко кратко време; али љубитељ старина наваљује све чешће. Сељак пристаје и комедија се одиграла. Да ли да још причам неколико таквих стварчица, које имају ту добру страну што су истините а можда по мало и занимљнве? У једној бедној кући на врху Монмаргра затиче један трговац једног сиромаха уметника, чије се цело имање састоји из неколико легшх руанскнх Фајанса, које му служе као модели за репродукцију. Али му то репродуковање не испада за руком. Сиромах уметник разбија у очајању своје рђаве репродукције и продаје своје моделе за прилично леп повац. То је био једини могућни пут, да се из њих види нека корист. Ти модели долазе у дућап једне угледне антикварке. Али докучи се, да су ти модели лажни. Почне се трагање, и гле, у оној истој сиротињској колебн на Монмарту налази се исги сиромашни уметник, окружен новим моделима, које опет узалудно тежи да репродукује и које би пристао да прода. Иаравно да је овога пута долијао. Врло је препредена била ова превара: Један љубитељ нађе код једног ангиквара једну јананску вазу и упита за цену. Хиљаду Франака, јер имам само ту једну вазу. Кад бих имао парицу, не бих је дао јевтиније од шест хиљада Франака. Љубитељ иађе да је цена и сувише запапрена и отидне, а трговац му довикне да ће он њему дати још пет стотина Франака за ту вазу. Љубитељ слеже раменима. После неколико недеља долази му у посету један непознат телалин, кога понизно моли, да дође у његов дућан и разгледа неке сгвари. Љубитељ му учинп по жељи, али не нађе ништа по свом укусу, и већ се окрене да иде. У последњем тренутку поглед му падне па једну јапанску вазу, која неопажено стоји у једном углу. Гле, па то је парица опе вазе, коју је нре неколико година видео код првог телалина. Еурека! Славно! Наш љубитељ уметничких ствари топи се од радости што ће доћи до драгоценог пара, »Шта стаје га ваза?" — „2000 Франака. Али неутешан сам што немам парицу. Кад бих имао парицу, не бих је иродао ни за 6000 Франака. (< После дужег ценкања реши се трговац с уздахом, да вазу да за 1500 Франака. Муштерија плати, уђе с вазом у један Фијакер и одвезе се право к првом антиквару. — „Дајте ми ону вазу, за коју смо се иогађали. Промислио сам се и даћу вам 1500 Франака." — »Вазу!" узвикује тобож чудећи се антиквар, в ту вазу нродао сам је одавио... једпом антиквару у Вагињолу, ако се не варам. к Човек увиђа да је обмаиут на препреден начин, те оде с једпом вазом, која никад неће добити парицу. Једно од најинтересантнијих историја, које сам ја икад доживео и која Доказује, да ФалсиФИкатори не презају ни од чега и

да не жале труда ни новаца, да би дошли до правог потписа неког уметника под лажно дело, то је ова: Сликару Шарлу Жаку долази један посетилац и почиње безазлен разговор, у току кога уплете ово: в 3нате ли да сам ономад имао срећу, да купим једну вашу слику? Платио сам за њу 2500 Франака.« Сликар увиђа да је то јевтино купљено те је рад да види ту слику. Купац донесе слику. Жак увиђа на први поглед да је то копија једне слике, коју је он пре неколико недеља довршио и продао за пет хиљада франака. Коиија није рђава, али је копија. Он то каже купцу. Овај се удали љут као тигар, велећи да ће од онога, који му је продао, тражитн да му врати новац. Сутра дап иријављује се код Жака једна жена скромна изгледа и усплахирена држања. Она носи нешто... слику или можда копију. — Јуче сам продала ову слику, а данас сам је морала примити натраг, јер је лажна, и вратила сам новце. И сама ја сам иреварена. Мислила сам да је слика ваша. Продао ми је један белгијанац, комо сам је доста скупо платила. — Жао ми је, али ја не видим, чиме бих вас могао услужити, госпођо. И иосле малог увијања та дама усплахиреног и скромног изгледа изиде на среду с оваквим безобразним предлогом: да Жак дода слици неколико потеза својом кичицом а по том да је снабде својим потписом. Она му нуди за ту услугу накнаду од хиљаду Франака. Жак јој покаже врата. Сутрашњег дана долази купац лажне слике и чини Жаку представке што није сиротој жени номогао у њеној невољи. Жак је прозрео цео маневар купчев и жеиин и изиео му је овај рачун: „Госпо^а је за копнју платила 200 Франака. Хиљаду Франака хтела је да да менн. То је 1200 Франака, После би слику продала за пет хиљада Франака. Кар : 3800 Франака. Мислите ли ви да је стари Жак толико безазлен, да би умешао своје прсте у ту трговину? Џентлмен је разумео, отишао и више није виђан. Коро, који је био сушта доброта, није могао да се опире таквим иаваљпвањнма. Дешавало се, да су му млади људи доносили пераже на кориговање. Он је испуњивао њихову жељу, и у својој ревности, коју су млади људи лукаво распаљнвали, ишао је он тако далеко, да је вршио измене на слици. Тада је бивало, да му шегрт у сликарству рекне: „О, оче Коро, сад сте толико поправили на слици, да је то Корова слика. Сад морате и да се потпишете на њој." У таквој прилици младић би молно све дотле док отац Коро не би слику удостојио својим потписом. И тада би шегрт однео под мишком правог Короа. Коро је ФалсиФиковао Короа! Па ко има одважности да с поузданошћу тврди да лн је нека слика права или лажна! Ма колико да се власти труде да с гану иа пут ширењу н продаји ФалсиФикованих уметничких иарчади и преварама које се врше у том правцу, ипак је немогућно учинити ишта, јер су варалице дорасле за све. Према томе препоручује се највећа обазривост у том погледу.

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕ0 Цепенела — Нидиез 1е Ноих — 2 Шта је било у глави ове довојке у часу када је стражар хтео да прстом онипа нанесену јој неверу, то ми није признала, али ја то нагађам. Она је и сувише волела свога свирача, а да би га у исти мах могла мрзети. Сва се њезина освета окренула против онога, који је хтео да се користп њеним болом. Између ирвог и другог спрата оне куће, у коју је беше одвео полицајац, да т Па§гапИ ухвати свог љубавника у певери, ударнла је оиа полпцајца ножем између обо нлећке тако, да је врх од ножа изишао покрај срца. Полицајац се срушио и не јаукнувши. Пепенела је умакла, а како је нико није спазио кад је ушла у кућу, то се убицн полицијског стражара није ушло у траг. Ја нисам никада дознао, да ли је икад казала свом љубавиику да зна за његову прву неверу. Она је и даље живела заједно с њим и то је тако трајало две године без сметње. Сваког вечера лети долазила бп Пепенела било с њим било са својим свирачем да пева и удара у тамбурин. Није га губпла из вида и била му је тако верпа, да му не даваше ни најмање новода да је остави или да је удари ножем, што је у таквим приликама овде народни обичај. Њезина худа срећа тако хтеде, да се позавади с једном старом женом због некаквих крпетина, које је скинула са студенца, да ту опере рубље свога љубавника. Те две женске изгребоше се но лицу као мачке. Због тога боја осуди полиција Иепенелу на осам дана затвора. За свирача беху то осам дана одмора. Он потражи ону девојчуру, на коју је од по године на овамо био бацио око. И чак је тако непажљив био, да је с њом излазио. Водио ју је у Поликинелу и у позориште у улици Форије. Купио јој је лозова, једном речју понашао се као човек, коме је љубав памет номела. Пепенела намириса то у свом затвору. Она повери .једној девојци, која је раније одржала казну, да потражп њезину супарницу и да јој каже: — Поручила ти је Пепепела, да ће те, док изађе из затвора, потражити и ножем испарати крст на лицу, да ћеш га носити док си жива. Свирачу није ништа поручила, али оп се узнемирио као и његова нова пријатељица. Иолицији не могаху отићи да јој саопгнте ову претњу. Пепенела није послала никаква писма, а њезина изасланица не би је ни за живу главу издала нити нред полицијом поновила што је чула. Али свирач научи своју иову љубазницу: — Иди ти сутра у полицију те кажп ово и ово. Уз пут девојчура трљагпе руке од задовољства, јер је сад знала поуздано, да Пепенела неће скоро изаћи из затвора. Сад