Полицијски гласник

[ БРОЈ 22

посланица потребна је допуна за слику цуетолова. м Госаодине, »Ви видите да сте поступили врло ружно са једном поштеном женском. „Чак ме нисте удостојили ни одговора. „Кажем вам да сам у неприлици. Обећавате ми 100 или 150 динара за 15. А ја не видим да ми долази ишта. „Тако да ја, која нисам богата, потрошила сам пет до шест омнибуса и поштарина за писма да бих вас нашла и подсетила на ваше обећање. »Ако налазите да је то деликатно и достојно једног младића који ми је казивао тако лепе ствари!... „Па лепо! ношљите ми педесет динара, на ћу заборавити тај ружни поступак.« Пранчини не одговори; кад је једна жена, којој се досадило чекати, дошла на булевар Малерб, нашла је г. Тајлора. Што је корисно да кажемо, то је да су типови таквих женкароша доста чести у Паризу. Завођаче такве врсте дивно је оцртао Аврелијан Шол, који је рекао, одмах сутра дан после претреса Пранчинијева: »У Паризу рачунају на 40000 лица која не ручавају сваки дан; али чак и кад не ручају, сви пију кафу ; то је оно што им даје снагу. »Беспрекорне спољашности, са правим оковратником, свиленом вратном марамом која је везана на чвор као у мрнара врхом од везене мараме која вири из џепа са цветом у рупици од каиута, вечним осмехом на уснама, ти бркати крагуји заузимају места на тераси великих ресторана по булеварима. „Они изгледају као да носматрају пролазнике; а у ствари, вребају их; кад би опсена имала какве снаге на новчанике, кад би Флуид имао моћи да привлачи ади1;аре, видели бисте како се празне џепови, како бриљантске игле и обоци одлећу да би се састали у прснику магнетичара као што се молекули нагомилавају да би образовали планету. Хотели, станови с намештајем, пренуни су Пранчинија. Путнички сандук, ноћна торба украдена из мреже каквог вагона, три кошуље, неколико марама обележених разним цочетним писменима и какав стари прсник од Фланела, прљав и подеран, то им је сав пртљаг. „На камину завођача, у порцеланској вазни из Јапана, која стаје 1,80 динара, каква дивна игла за вратну мараму, бисер или бриљант, усиомена какве љубавне ноћи, и два до три женска нрстена у које су утиснути тиркизи, плави цветићи од снивана идеала. »Пљачкаш говори три до четири језика, пет илн шест ако је слозенеког порекла. Провео је једну сезону у Маријенбаду; испитивао је сва купатила по Немачкој; за тим, виђали су га по Дијепу, у Трувиљу, у ВипЈИ -у, у Лишону, у Бијарицу. Свуда где год дође нађе по неког земљака, који гледа као и он да мете што нод зуб, какав котлет, коју банкноту, какву ЛГену. Они се узајамно потпомажу. Чим је овоме пошло за руком да замегне разговор са којим гостом у купатилу, одмах му представља свога пријател:>а који, према потреби, постаје барон или гроФ. У Немачкој, у Белгији, „витез« је довољна Фирма. Највеће

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

даме њоме се задовољавају. У Француској, барон је нешто најмање. Аврелијан Шол имао је право. И ја сам познавао, у једноме од првих хотела у Ници, једнога од тих завођача које је Шол тако тачно оцртао. Овај је, сваке вечери, био у капуту енглеска кроја или реденготу, али је носио део кошуље што покрива само груди, оковратник и манжете! Није имао чак ни кошуље! Што му није сметало да учествује у свим забавама, и да забуњује главе младих девојака из отмена света чије породице и сад познајем. Опет сам га нашао, по том, у једном казненом заводу. Данас, сукнена хаљина заменила је капут енглеског кроја, али бар има добру кошуљу од дебела платна!

Последње жртве Пранчинијеве Као да би доказале да је Праичинп доиста вршио чудну, необичну магнетску примаму над женама, најлепше парискиње свађале су се о једно место у суду да би га виделе кад му се суди, за време обустава претреса, сукње се гураху око оптуженичке клупе; председник, г. ОнФроа од Бревшка, морао је наредити да дође један пикет републиканских гардиста. Једаи хроничар писао је сутра дан после првог дана претреса: »Једна жена од света, мати троје деце, рекла ми је јуче: „Ах! тај човек, дала бих двадесет и пет златника да бих продрла у његову ћелију и разговарала један час с њиме!" И новинар је додавао: „Причања доктора Бруардела прибавиле су обожавање Пранчинију; његов ореол сугестивно утиче на све женске мозгове у Паризу." И то је било истина, у извесној мери; никад се није видело, у суду, толико набора од хаљина и адиђара. Било је врло топло и, у тишини која је наступила после јасних питања председникових, шум од лепеза којима се грозничаво махало исиуњавао је неизмерну дворницу као лет крупних мува. Чим би пранчини устао, видела се гомила лепих руку управљених на њ, малених лорњета, као у опери кад се појави омиљени тенор. Г. ОнФроа од Бревиља, у један мах, прекиде се у говору да би упутио оштру опомену једној лепој плавуши, која је, сматрајући судску дворницу за свој будоар, извадила из свог џепа једно ручно огледалце, једну златну кутију и, најмирније на свету, стала пудровати образе, удешавати се, дотеривати косу.... Било је и других типичних призора који у мал' не нагнаше председника да нареди да се испразии дворница. Много дама беше донело, у маленим котарицама, ужине које нису биле особито умерене, извесне су донеле чак и полубоце од шампања, па како у целог света није вештина слугу који знају у тишини отварати шампањ, уједном врло патетичном тренутку зачу се један весели пуцањ. Нећу ништа говорити о претресу. Никаква нова чињеница није се открила, и

СТРАНА 179,

Пранчини, прикопчав се за своје лажи, порицао је и даље глупачким тврдоглавством. Овога пута, г. Деманж, поред свега свог дара и умешности у држању, није могао спасти ту главу на којој се хипнотизовало толико женских погледа. »Порота од жена ослободила би га, говорио је Алберт В олф ; порота од евнуха осудила би га да се спали на тихој ватри. <( Сенска порота, која је била састављена од честитих људи, судећи просто по својој савести, осуди га на смрт. Оном врстом Фатализма који је био карактеристика његове ирироде, Пранчини филозофски прими своју осуду. Једва да је пребледио кад је председник изговорио осуду: да му се глава одсече. Г. ОнФроа од Бревиља додаде обичну Формулу: »Пранчини, имате три дана рока за жалбу касацији". А он, врло миран, задржавајући сву своју хладнокрвност, одговори јасним гласом: — А ја и даље изјавл 3 ујем да сам невин. Пренесен у ла Рокету, остао је тако господар над самим собом до последњег тренутка; замишљао је да агенти којима је била дузкност да мотре на њ подносе извештаје о његову држању и његовим пајмањим покретима, — извештаје који би чогли утицати иа одлуку г. Гревија. Осуђен је био 13. јула. Био је то празноаеран човек: тврдио је да му је датум допео несрећу, и није хтео потиисати жалбу у петак. Једнога дана добих од њега ово занимљиво иисмо које лепо показује чудан карактер тога човека: »3. Р.., 27. јула 1887. г. 3. часа. »Изволите ми допустити да затражим од вас једну милост коју ми, надам се, нећете одбити. Инспектор Латрил, коме је дужност да мотри овде, врло је честит човек, сав одан својој дужности; али има махну да разговара сувише и на глас са чуварима друговима у надзору, било дању било ноћу, не узнемирујући се о томе да ли ја спавам или да ли ми жагор који он подиже није несносан. Друга двојица врло су пристојни, ие разговарају никако и са свим су мирни ; и тако имам само да вас молим да будете тако добри, ако је могућно, јер желим мира и покоја, да замените Латрила којим другим коме верујете. Молим вас, господине, да верујете да је изложени разлог једини и да Латрил, осим те диФеренције која нема никакве важности по службени ред, иије пропугитао пикад, и оиет вам велим, испуњавати своје дужности у задатку који му је поверен. Бићу вам врло захвалан ако ова молба коју вам подносим остане у свој могућној резерви. »Хенрмх Пранчини® Сав карактер, у исти мах охол и сервилан, тога завођача открива се у томе писму, у исто време кад и необична снага воље, Тај човек, кога је чекало губилпште, који је знао да је смрт са свим близу њега, осећао се узнемирен ћаскањем једног агента! У осталом, занимљиво је сравнити то писмо са оним које је потписао Гастоп, и које је нађено код Марије Рењолове ; у њему се виде исте неправилности — и поносити дух човека указује се, на истоветан начин, у обема иосланицама.