Полицијски гласник

СТРАНА 12

БРОЈ 2

— Ти, шта ћеш? — Под ислеђењем сам. Зват сам ради ххресуде, чега ли. — А, одлази тамо к ххисару. Васиљеве, ирочитај му пресуду. Писар устаје брзо чита, мрмља пресуду. — Приамурски окружни суд.... узима.ћи у обзир... самовољни одлазак... с продужењем рока... на десет година! — разазнају се речи — Писмен?... — Да, писмен ! — Потпиши се. — Оковани тако исто леже и равночшо као што је слушао, потписује акт ">м му се додаје још десет година роЧисто као да није о њему реч. Мох"у ли ићи? — мрачно пита окожеш. Иди. Опет ће побећи, бестија! примећава тељ. казаматским правилима, осуђеник 1 <с дужан је да саслуша сваку преокојно, равнодушно, не показујући ган.ег узбуђења, као да се н.ега и То се сматра као »добар тон". -1Ју особито тешке осуде дозво■ ј још изгрдити суд. А свака »жало^*-, зна (< реч изазвала би нрезрење код осуђеника. Ето откуда та »равнодушност® осудама. У ствари то продужење рока за »одл 1зак с< њих веома потреса и мучи, изгледа им и сувише неправо и сурово: »За 7 , ,на — 10 година!« Ја знам осуђеника ! соји је тако спокојно саслушао осуду 1ха додатак још петнаест година к нређехињем року, а разговарајући самном у двоје без сведока, није могао без суза да ; помене ту пресуду: „Ја сам сад пропао човек ! Шта сад могу да радим? Сад је већ вечито«. И толико туге се огледало у гласу те „вуцибатине" који и в не трепне" слушајући осуду. — Има овде још једна пресуда. Федор Незнани 1 ) ко? — Ја — јавља се готово слеп човечић. — Ти си — Са свим тако. •— Но, онда слушај! Лисрр опет почиње мрмљати пресуду. — Окружни суд... исказ Федора Незнаног.... осуђенога на четири године за скитњу... Признати га за осуђеника насељеника тога и тога... узимајући у обзир неједнакост особитих знакова.... очи Федора Незнаног означепе су као гхлаве.... а у осуђеника — насељенхша сиве.... нос велики.... решио је одбити... Јесичуонису признали ? — Изгледа, нос ме омео? — јетко се осмева Незнани. — Излази сад, да и ја нисам ја! — Писмен ? — Писмен, јест. Само у вече не могу да пишем. Кокошиње слепило имам. Мене су и довде други довели. — Но, свеједно! Сутра ћеш потписати! Иди.

') Непомњашци,* човек који не зна свог поропрезимена. Може, да буде у исгини да не зна ор^кла и породичног имена, а ( есто знају, али из ма каквог узрока.

— Значи, опет у казамат! — Опет! — Ех, Господе! — хоће нешто да рекне Незнани, али се уздржава, одмахне руком и лаганим слепачким кораком прилази гомили осуђеника. Ни на кога ни осуда ни узроци не остављају никаквог утиска. У казамату је »свакоме — до себе". — А ви? — обраћа се управник к гомили осуђеника. — Рок нам изашао. — А? Одлазите на населење? Но, момци, до виђења. Срећно вам. Па, пазите и владајте се ноштено. Јер иначе доћи ћете опет овде. — Покорно благодаримо! — клан>ају се осуђеници. — Опет ће половина натраг доћи ! теши ме управитељ.—• Тн штахоћеш? — Гомила се разишла. Пред столом стоји један, види се сељак. — Рок ми је данас истекао, ваше високоблагородије. Али не пуштају ме. Секира је... — Нестала је њему државна секира, —, објашњава старији надзорник. — Проиио, момче? Не никако. Ја не пијем. — Не пије он! — као ехо чује се надзорник. — Украли су ми секиру. — Ко је украо? Ваљда то знаш? Сел^агс чеше затиљак. — А зар ја моху казати ко. Сами знате ваше високоблагородије, шта бива с оним ко то каже. — Ово ти је свет! — јетко говори управитељ, — кад је, да један другога краде — краду , а овамо казати не сме ! Шта је брале, нећеш да кажеш, — онда седи, дохс се секира не нађе. Је ли ти велики рок био ? — Десет година! — Дозволите да вам јавим — умеша се неко од нисара, — има он ту 11ешто мало зарађено новца, не много, али изаћи ће мислим колико за секиру, — Са свим та1со, има, има пара! Хвата се, бедник као утопљеник за сламку. На лицу му сија радост, нада. — Но па добро ! Нек буде. Урачунајте му за секиру. Ослободите га! Ајд, сад иди бестрага! — Најиокорније благодарим, вахне високо благородије! — И на такав начин упућен, одлази сад овај да отпочне нов живот. Његово место пред столом заузима, осуђеник с исцепаним копораном, раздртом кошуљом и изубијаним лицем. — Ваше високоблагородије! Учпните доброту смилујте се ! Не дајте да погинем! — Не говори већ нариче. — Шта је то с њим? — Били га опет! — доставл.а старији надзорник. — Погледајте обраћа се к мени управитељ — шта да радим с њим, где год га, ~—»г",а бију. Бију на мртво име.

— Са свим тако ! — потврђује и надзорник. — У општу ћелију, као што сте рекли, метао сам га, ко бајаги за кривицу 1 ). Нису поверовали — и тамо га избили. На рад га и не терам, јер сваки час га могу — са свим пришити 2 ). Човек који је стекао таку мржњу осуђеника, под сумњом је, дајепотказао склониште двојице бегунаца. — Корис-ан је био човек! — шануће ми управитељ, преко њега знао сам све шта се ради у затвору. И сада је стајао пред нама тај »корисни човек <( , исиребијан и бедан очајавајући за своју судбину. Осуђеници га бију. Они којима је он корисан — шта они могу урадити са том побеснелом и острвљеном масом? — Ако их казниш, они ће га још црње избити ! Још можда са свим и примлатити! — Са свим, ваше високоблагородије, тужно додаје бедник, еа свим ће ме убити. — Реци бар, ко те бије? Бар ко ирви заподева ? — Забога ваше високоблагородије, зар ја смем казати ? Било бими! Довољно је и ово! Ја онда га не би ни дана живео. Убили би са свим. — Ето видите ето ! Какав свет ! Какви обичаји! Шта да радим ја с тобом момче? — Ваше високо благородије ! — и бедник да падне пред ноге. — Не треба, не треба. — Пошљите ме куда било одавде. Макар у тајгу, макар на Охотску обалу. пошљите ме. Ја немам више снаге да издржим, ове ужасне ударце. Свака ме коштица боли. Ни лећи, ни сести не могу, свог су ме испребијали. Ваше високоблагородије, ја ћу дићи руку на самога себе! — У гласу његовом звучи очајање, и истинска решеност да оде, где било, где хоћете. Управитељ размишља. — Послати га сутра у Н-ги одељак. Дрва ћеш из тајге извлачити. То је један од најтежих радова, но јадник му се радује као пзбавл,ењу. — Најпокорније вам благодарим, ваше високо... — Шта још ? — Дозволите да ме ноћас у засебну ћелију мету! Иначе опет ће ме тући. '— Метите га! — смеје се управитељ. — Најпокорније благодарим. Ето вам човека, коме и засебна ћелија, страшило осуђеника, чини се рајем! — Све? — Са свим тако, све. — Но, сад ајдмо у казамат на прозпвку, молитву, — а после да се спава! Доцкан ће данас људи лећи, због тог истоваЈжвања пароброда! — управитељ гледа на сат. — Једанаест. Сутра у четири сата молим на распоређење. ( наставиће се)

Х ) Ради се то често; потказиваче »да би замазали очи^, кажњавају, ко бајагим, како је он у немилости код управитеља. Често достављачи, на које су посумњали осуђеници, моле да их подвргну телесној казни, >;> иначе ће да их убију.* 2 ) пришити на осуђеничком језику значи убити.