Полицијски гласник

БРОЈ 15

110ЛИЦИЈ СКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 119

— Не. — Па зашто онда? — У затвору нађе се једаи непозпат човек и рече да то тако ваља учинити. А ја рекох. — Ово ти је ирви пут да те на ово ос УђУЈУ— Први. Низ образе још јаче иолетеше сузе, зајеца још гласније и јаче. А код врата казаматских, седео је кад сам излазио, Бардунов потпуно окрепљен и шепурио се. — Меип је брале мој, а лећи на „кобилу, с< а крај жене под поњаву— све једно. Зато што сам ја на њу навикао. Смртна казна За четири године управе генерала Марказина, пије било на Сахалину ни једне смртне казне. Ја знам да то изазива код многих незадовољство! — говораше ми генерал. Но пре него што би говорили о том „незадовољству,® његовимузроцима и умесности тих узрока, да кажемо неколико речи о томе како се вршила обично смртна казна на Сахалину. Последња смртна казна извршена је на Сахалину пре четири године. Кажњена су три осуђеника, за злочин у иоврату, — старца бившег робијаша и два младића, — за убиство с пљачком, извршене на острву. Меније о тој казни причао отац Александар који је припремао осуђенике за смрт. Њих су држали засебно. Отац Александар, по наређењу власти дошао је к њима три дана пре извршења казне. Доласком свештеника осуђеницима је постао јасан њихов положај. Видели су да се самртни час приближује. — Побледели, нреплашили се, збунили се речи не могу да изговоре — прича отац Александар — једино се исиочетка старац куражио. — смејао се, ругао се смрти и друговима... „Но — велим им — браћо, тамо шта ће бити, биће, али ипак није с горега и о души промислити мало. сс Но, и добро. Узеше се молити Богу. Молили су се усрдно , смирено, од свег срца. (пасганиће се)

У Д О В И Ц А приповет^а из градс1?ог ж и вота

(настлвак) 6 Кад сам устала са спавања, дан је већ био у велико, али у кући беше мртва тишина. Бејах прилично жедна, ну како вода, што је имађах у бокалу, беше већ загрејапа. ја сам звонила да ми се донесе свежа. Тек иа треће звонење дошао је момак, протестујући што Сам устала зором као

вештица, те у невреме будим укз^ћане тако је он звао млађе, јер других укућана у ствари не беше. Наљућена оваквим неуљудним понашањем и увредама, које мп наношаше називајући ме вештицом, ја сам, по пријаму воде, покушала да овога отерам. али он нехте да се крене са собњих врата. Иаслоњен леђпма на рагастов, он ме гледаше беспримерном безочношћу, и кад сам ја опет јзахтевала да се одмах удали, он ми рече: »не, овога јутра не ћу отићи тако лако, јер смо сами у кући. сс Говорећи то, он у тренут ока затвори врата за собом, и јурну на мене као бесомучан. Ја сам се за треиут двоумила, да ли је ово напад једнога лудога човека у тежњи да ми живот узме, или што друго, али је он убрзо исиољио своје зверске пожуде, те сам се ја бранила као лаФица. Он је био снажан и некако ме већ бејаше дотерао до отомана, али га ја тада тако сретно дохватим руком за косу на потиоку, коју је носио дугачку скоро као попа, да сам га у томе положају држала више од десет минута, и он беше немоћан да даљи напад врши онако одлучно, као дотле. Стојећи тако једно према другом, ми смо обоје осећали потребу за одмором, али тај иоложај не оста дуго. јер ме он удари тако силно у слабине, да сам га ја одмах пустила. Тај моменат он употреби да. ме ухвати преко средине, потискујући ме стално ближе отоману, и како сам ја већ осећала, да се не ћу моћи дуже бранити од прохтева овога звера, ја се реших на један очајан корак — једним силним ударцем ио носу и очима, тако сам га збунила, да ме је одмах пустио. Бришући крв, која му је из носа јурила невероватном јачином, он отвори врата и из гласа викну: »не дајте, ова је луда." На ту вику дотрчали су скоро сви момци, а упоредо са њима и Пера, доктор и познаница, који су тога тренутка стигли из манастира. Видећи ову галаму , ја сам одмах закључала врата, не пуштајући никога унутра, јер је на мени било све у крајњем нереду од очајне борбе, коју сам са оним звером водила. На разна питања, која су упућнвали на онога зликовца, он је само викао : »полудела, полудела; чим сам ушао да јој унесем водеЈ она ме је напала и млатила да сам једва остао жив. сс „Луда, луда, (с чули су се узвици удаљавајући се све више и више. Ја сам дотле наместила своје одело и косу; откључала собу и села на кревет, не старајући се, да потирем лажи овога ниткова, јер сам знала да се он мора иекако изговарати. Прибирајући се и враћајући се на малопређашњи догађај, ја сам се горко заплакала на своју судбину, која ми је доделила, да и оваке ужасне тренутке доживим. Забављена, тако, ја нисам знала колико је времена тако протекло, нити чула

кад су се врата од собе отворшта, и унутра уђоше: начелник, Пера, доктор, још једаи лекар и два три грађанина. Онај други лекар, који беше годинама прилично одмакао, приђе ми скоро неком родитељском нежношћу. Ја сам се још девојком познавала са његовом ћерком, па сам, наравно, по који пут и одлазила њима, али забезекнута оваком ненадном посетом, ја сам се устручавала да га предусретнем као познаиика, те му то, ваљада, даде повода, да ме неким очинским жаљењем ногледа. „Добар дан, добар дан, сс говораше ми он. »Не плашите се, не. моје добро дете. Да видимо шта је — можда ће све лепо проћи без озбиљиијих последица. Первоза, узбуђеност, све ће то проћи. А сине, познајете ли ме? сс После овога питања, мени беше јасно све. Оне јучерашње напомепе слугу, и онај јутрошњи догађај, послужиле су Пери, да ме направи лудом. Предлог слугу њему је тако добро дошао, да га је примио оберучке. Свесна овако, шта ми се спрема, ја се прибрах и рекох лекару: »познајем вас господине, и јако жалим, што се после толиког времена сретамо овако незгодно. Улога, коју ви сада имате, наметнута вам је, али мол.е да буде и ружна и одвратна ако ви у њој до краја будете одиграли онако, како вас сугерира мој поштени муж и ваш још поштенији колега. Паметна сам ја, иаметна господиие, али сам опкољена поквареним и рђавим људима,, који ево хоће да ме отерају и у лудницу поред свијудругих мука, што сам их у овој кући пропатила." После мога одговора, лекар не рече мени ншнта, него се окрете нашем већ познатом доктору, управљајући на њега један иоглед , који је имао да ирозре до дна душе његове, али он му са свим мирно и присебно одговори, како је то особина скоро свију оних, који су на путу, на коме сам ја, да уверавају о својој памети. После овога, донели су предмете разних боја да распознајем, а постављали ми и разна друга патања. Ја нисам хтела да одговарам ни на шта. Мени беше све ово одвратно и гадно у тој мери, да ми сви они људи изгледаху као зверови. Ни сва благост, којом се стари лекар односио нрема мени, није могла да измени моје расположење. И кад је он још једном покушао да ме склони, да кажем своју реч о једној боји, ја му јетко одговорих : „покажите то, господине докторе, вашем колеги, моме мужу и госнодину начелнику, који су и припремили све ово, па вас само изабрали да будете оруђе и извршилац њиховпх гадних смерова/ 1 Како више нисам хтела ништа одговарати, то они одоше. Стари лекар је с врата бацно јошједан поглед пун очинске благости п жаљеи.а.. па затвори врата за собом, и ја остадох сама." ( наставит.е се)