Полицијски гласник

БРОЈ 46. У БЕОГРАДО, НЕДЕЉА 21. НОВЕМБРА 1904. ГОДИНА ТШ гос с'ЈСП 1&Г) глп ОУ> обо сдс обо с<ск оур <УУ: ОУ. ОУ Ј>У ОДС г^с обс е^у: аоо с^. ОУ: СУ. О/: ^ ОУ: (>У ОУ. СОО ОО< С/У: (УУ. ОУ: ОУ а/. -УХ. ^У.

ПОЛИЦИЈПКИ ГЈ1АСНИН СТРУЧНИ ЛИСТ ЗА П0ЛИ1Ш БЕЗБЕДНОСТИ И АДМИНИСТРАНИЈУ ПОЛИЦИЈСКИХ И ОПШТИНСШ Ш1АСТИ ?ууг с /уг с/у: с/>: агге о/ уг с^с с/у: орс оу оу еу. оу суу. <уу оу аа обс оос ас: ау осс с^хг сдс ос^- оу с<сс аос с<у суу: оу.ш с//г оу с^. с^: с/у: с<у: с^у <уу. с^х < ху ~. оу Г оу: уур оу сос уур оу 7РЕХ7ЈЕ 0ДБ0Р МИНИОТАРСТБА УНУТРАПШИХ ДЕЛА у Л ууо Уј г уу: >у >у- а^. оу ух- суу. цу цу с^: сху. суу о/. &у ^ мс аег <^у. уи суу- с//. ау. а^. с<у с^: ил сх^ у /^ ^ у/. с/х иг сдс уу? .у>г »ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК* издази једанпут недељно. По нотреби биће и ванредних бројева. Претпдата се шаље »Уредннштву Полнцијског Гдасника* иди дотичним окружним и среским вдастима, иди на ношти. Цена је дисту: чиновницима, званичницима, ошптинским писарнма и остадим званнчнпцнма у опште, годишње Г2, нодугодишње 6 динара. Гостионичарима и механџијама годишње 16, иолугодишн.е 8 динара. Жандармима годишље 8, подугодишње 5 дпнара, пу ови се по овој цени могу претплатити само преко својих командира подицијских односно пограничних одреда. Наддештвнма у очште 20 динара нагодпиу. За иностранство: годиШње 24, подугодишње 15 динара. Поједини бројеии »Иолицијеког Гдасника« не нродају се. Рукописи не враћају се. г/у^.у СУУ .уу у/ (У/ у/ С/У С/У: 2/У С/У- С/У С/У У/: 2/У: '// !УУ ОУ УХ ОУ ОУ С/У (УУ У У/ V/ У/Г » У>'- ^ У~ У> Ј СХ/С У-'" г-У У>- ^ уот "•/>?> »т УУГ >->0

СЛУЖБЕНИ ДЕО **• Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а по саслушаау Мшшстарског Савета решено је: да се Д-р. Мита М. МилићевиК, начелник прве класе Минисгарства унутрашн.их дела, санитетског одељења, на основу §. 70. закона о чиновницима грађанског реда, стави у стање покоја с пенсијом, која му прииада пи годинама службе. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 14 новембра 1904 г. у Београду.

Указом Његовога Величанства Краља Нетра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Дпмитрије Николић, ванредни писар друге класе начелства округа подринског, вршилац дужности писара среза посавотамнавског, истог округа, на основу §76. закона о чиновницима грађанског реда, отпусти из државне службе. Из канцеларије министарства унутрашњих дела, 18 повембра, 1904. г. у Београду.

3 А Б Р А Н Е Као једно од средстава обезбеђења, што их предвиђају грађански закон и закон о поступку судском у грађанским парни11ама, забране су врло често предмет рада полицијских власти. Оне управо, бар по варошима, чине добру трећину од многобројних послова, којима су оптерећене ове власти. Већ по томе, што се полицијске власти тако често баве њима, могло би се мислити, да су сва питања, која са њима стоје у вези, тако пречишћепа, да их полицијски чиновпици врше без по муке, не долазећи никада у тај незгодан положај, да се питају: да ли је овакав или онакав њихов поступак правилан или не. Тако би се, велимо, могло мислити, али међутим, у ствари није тако? Незгодо и тегобе, на које наилазе чиновници, при вршењу забрана, много су

веће, него што се то на први поглед може уочити и запазиги. Ми нећемо овде да додирујемо оне пезгоде, које потичу из природе саме слун;бе и овога посла, као што је слушање запомагања и јаукања при одузимању и изношењу ствари, грдње од укућана дужникових и много друго што пгга, јер то долази из погрешног схватања улоге полицијских чиновника, коју они у овим прпликама имају ио снли своје службе п дужносги, него ћемо говорити о тегобама. које излазе чисто из нејасности законских, те су чиновници, много пута, у положају да учине погрешку, која може бити штетна за дужника или повериоца , па и за њих саме. Да би колико толико смањили број ових погрешака, које могу да учине полицијске власти при вршењу забрана, ми ћемо да изнесемо неке од њих, које смо запазили, казујући, уједно, како треба да се постуца, па да се оне избегну, ' На пример, врло су чести случајеви, да при врнтењу забрапа дужник изјави, како све, или један део ствари, нису његова својина, него његове жене, деце, браће, сестара, родитеља или којега другога. У случајевима, кад ову његову изјаву потврде и они, које је он истакао као сопственике, па за своје тврђење не подиосе никакве доказе, који би по закопу били пуноважни за својину, опда је извршилац забране у повољном положају, јер је претпоставка, да су ствари, нађене у дужниковој државини, његова својина, и онда их он мон<,е мирном савешћу пописати, одузети и предати одређеиом стараоцу на чување, ако би ове ствари биле такве, да их по §. 471 треба узети у опште у попис, и ако оне, и иамепом својом и по природи својој не би очнгледно казивале, дане припадају дужпику, већ жени, мајци, сестри, брату и т. д. који су случајно са њим у заједници, као што су хаљине, накит и томе слично. Међутим, кад год дужник изјави: да су ствари туђе, па појављеии господар подноси и какве доказе, онда је положај извршиоца забране незгодаи, јер тада има да оцењује: да ли су ови докази пуноважни, и да ли сме вршити попис, у коме би слу-

чају повредио права појављеног господара, или да одустапе од пописа, па да осујети обезбеђење повериоцу. Ови су случајеви тешкн нарочито по томе, што поднесеие псправе, много пута, носе вид јавних исправа, па ипак има мпого разлога да се не приме као доказ о својини и попис врши, парочито кад се за господаре иојави жена, или који други од укућана. Од исправа, са којпма се пзвршиоцн забрана највише сретају, јесу једностране изјаве, потврђене влашћу, да је жена ове или оне ствари донела као мираз, издате, иаравно, много доцннје по закључепом браку; даље опет таквс изјаве: да су ствари, које се налазе у кући, сеетрин мираз, својина матере, брата и т. д. Ове исправе, и ако су по начину потврде равне јавним испра,вама, опет не смеју у свима случајевима бити примл:.ене као доказ за представљено стање, и извршилац мора бити веома обазрив при оцени њихове законске вредности. Тако, кад год су оне доцнијега порекла, него што је дуг, преко тих изјава треба прећи као неважећих и извршити попис, а појављеног господара упутити на парницу, као слабијег у прапу, да доказује својину, наравно, ако и поверилац не буде признао вредпост поднесене исправе. Већ је другчија ствар, кад жена или који другн поднесе поравњење, извршено пред судом, којим се утврђује, да су ствари њене нли његове. У овим случајевима, и ако оваква поравњења могу бити удешена, извршилац мора стати са пописом, и повериоца упутити на парницу да доказује, како је поравњење лажио , у смислу §. 303 а грађ. закона. У оваквим случајевима, ако извршилац забране и нађе разлога, да изврши само нопис ствари, што се оставља његовој оцени, према уверењу које на лицу месга стекне о вероватпости оваквог стања, какво се преставља, он не би смео ризиковати, да те пописане стварн н одузима и предаје стараоцу, него је упутно, да их преда — остави— појављеиом господару на чување, под законом одговорношћу. Овакво гледиште може се учинити мнот гима погрешно, с обзиром на допуну §. 466,