Полицијски гласник

Г.РОЈ 51 и 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 403

ђени за обавештења, која су услед самог свог положаја били у могућностп да дају. Многе сам послао у кабинет управников, где им се могла покааати нарочита елужба, која се захтева од тајпих политичких чиновника. А ја сам примао само оиа обавештења, која су могла стварио послужити за изналазак злочинаца ; алп ја сам увек био неповерљив према овој врстп „помоћника,® што ми, у осталом, н није било некорисно. 1Ја иослегку могао сам око осам и по часова у нече сести за сто. навућн црне хаљине и памесгити се у Опери у клкву угодну Фотељу, у трен) тку кад почиље трећи чин Хугентота. Ретке су пријатие вечерп за шефа Смгурпости. Али тек што је пала завеса у Фипалу: „Да живи наша краљица! Да живи пајпећа лепотица! Жннела за увек!" а, у пролазу између Фотељау оркестру, ја спазих лице мога секретара Дикропа. — Шга је? — ШеФу, рече ми он, треба одмах да се вратите. Ви знате дружипу из Паптена! опе лопове, оне разбојнике друмске,... судија вам их је уступио за ноћас. Ну он је изашао из судске дјшране тек врло доцкан, а кад су ти адраповци доведепи у сигурност помишљало се најпре да им се понуди, да једу и ми вас нисмо могли известити пре но што сте отишли. Ето ! тако је писано да ја не могу чути какву оперу до краја. Имао сам само да узмем свој врскапут, па да пођем са Дикронсом, обузет одмах љубављу за послом, ватром оне грознице, која овлада полицајцима, кад осете да су спремни дадођу до циља, који су себи поставили Дружина из Паитена! Већ три месеца како у Мазасу имамо двадесетину бусија, страшећи неколико месеца палилулу на северној страни Париза, и не могасмо од њих добити никакво признање. Ми смо знали, да су ти неваљалци починили више од стотину крађа, нли напада с оружјем у руци, и једва да их има седам за које су неки од њих иризнали. За остатак није било доказа. И ја и судија бејасмо на крају малаксали услед те енергнчне одбране. Извесно да су лупежи нашли пачин да буду у преписци с Мазасом, по свбј прилици кроз чувену акустичну цев — 1е§ луаЈег — с1ове1;8 којом су се послужили Менеган и чланови дружине Катис да скроје план о бегству. Сви су се сиоразумели о општем одрицању и очевидно смишљеном ћутању. Заморен, не могући ништа од њнх докучити, судија их је мепи уступио. — Старајте се, рекао ми је, да одатле ишчупате шго у вашој кујни сигурности. За тај циљ ја сам тражио да ми се устуии једна цела ноћ, да их не враћају у Мазас и да ми се оставе на расположење до сутра. Преко дама не бих имао довољно времена да испитам ове угурсузе као што бнх желео; било ми је немогуће да пх кувам, као што говораху чиновници За пакост, судија ми је нехотично поверио ову ствар баш тога вечера, кад сам мислпо да чујем Хугентоте до краја!

Свеједно, већ сам био заборавио Мајербсрову оперу, кад стигох на кеј де — 31. Орфевр, обузет страшћу као ловац којн зна да ће наћи дивљач на леглу. ПЛЕБЕЈАЦ*) Ако је Пазуљски аристократа робпјашнпце. то је Антонов, по надимку Балдоха, пајпрезренији међу плебејцима њеним. У затвору окованих понашају се према њему с увредљивом ненажњом. И то не због тога, што је он учинио што, што је у очима робијашнице за осуду, већ, онако. — Какав ми је то човек! Ни Богу свећа. нп ђаволу жарач! — Једном речју — Балдоха! Специјалност Балдохина је било — задављивање. Он је задавио у свом животу.... — Стани! Колико ? — пита сам себе Балдоха, прегибајући чворновате прсте, и \век се побрка у рачуну. — Једанаест душа! И никида није видео више новца од 10 рубаља. . Антону Балдохи има 54 године. по изгледу испод четрдесет, а но памети још мање. Фигура необично неспретна, лице чвораво и изглед ружан. Родио се у Москви на Хитровки. Није знао ни за оца ни за матер. Одрастао је у дому за иреноћиште. Када хоће да исприча нешто необично п величанствено из свог прошлог живота, он каже: — И наручим ја себи браћо моја, по туцета пива. Он говори на једном нарочитом језику, смеси хитровског, робијашког, нросјачког и лоповског жаргона. За њега је човек — пасажер." Он не пште већ »гаЈ^а пасажера," не дави већ „заврће." Мали лоповски боксер, за њега Је »гитара," часовник „главица лука." — Звизнути пасажера гитаром по тингари, па лукову главицу смазати. Шта ћеш боље! — Дозволите. ваше високоблагородије да вас гађам! — говори он, прасећи гривенак. Дешавало се, да је он дизао и „лукове главице" и брилијанте, но цео му је живот прошао у траљама: „дигнув ваљану ггвар ишао је ка купцу краденога еспапа, 11 њему су давали за ствар која вреди сготииу рубаља: — Рубаљ, много је две! Он је одмах пропијао то, и сутра се будио оггет гладан. промрзнут и без одела. II го не што је био пијанац. Но није павикао на то да има какву соиственост, !1 када су м-у другови »ради посла" набављали блузу од плаве чоје, чизме на боре и шешир, он је то одмах по свршетку „посла к страћавао, враћајући се у в пркобитно стање."

*1 Из Сахадпн« т В. М. Дорошевича.

Московски етароседиоци памте још знамениту лоповску дружину, којајепустошила у Замоскворечју, »замоскворечке башибозуке,® како су их прозвали. Чета је држала московљане у страху и тренету. У вече, у усамљеним уличицама, скидали су пролазницима капе с главе, кидали јаке с бунде, отимали часовнике и кесе. Обично пролазника у усамљеној улици, стизале су лаке санке, с њих су скакали двојица, пљачкали пролазника, пењали се у санке које су летеле као стреле, и онда зоии ако ти помаже. Осим тих дрских и отворених пљачки, дешавала су се непрестано убиства. Давили су богате, самце, обично староверце. — Зашто староверце? — питао сам Балдоху, јунака свих тих похода. — Староверце? због тога, што је »подводач" — крчмар био староверац, па је све своје у главу знао. У чети тих »башибозука® Балдоха је био специјалиста за дављење. Већином он се погађао на парче: удавити, — добити одело и десет рубаља. — Зашто то тако? То је твој занат, нгга ли? — Дабоме да је мој посао. — Па јеси ли му се учио, шта ли? — Дабоме да сам се учио. Без науке ништа не бива. — Где си се учио ? — А по крчмама. Седи гако неко п 1 однапит крај зида. Одмах га за грло, а главом о зид. -— На смрт? — Зашто на смрт ! Ја баш из све снаге. А тек толико да би луковицу дигао, а да пе нисне. — А други то без тебе нису умели да ураде, шта ли ? — Умели су. Али се други боје. А ја ништа. Кажем, не успеју да писну. Ви сте молада слушали у Орлу је био такав случај, јувелира су опљачкали, и мајсгора су задавили. То је било моје дело. Мене су у Орељ нарочито повели. Узели ме за сваки случај. Мислили су дању да из.врше то дело с убиством, а извршено је ноћу. Завукли се они у дућан, а ја стојим за задњим вратима и стражарим. Кад одједаред иде мајстор. Живео је моред дућана. 11 то, ето како! Преграда, за преградом други квартир, а тамо шваље седе и певају. Свака се реч чује. Уздахне, — чује се. Ту треба рука! Откључа он врата, само што их отвори, а ја њега за грло па о земљу. Да је зенуо! Ја га положим на пагос, а тамо невају. Ништа чуле нису. Говороћи о својој »умешности,« Балдоха се веома одушевљава, и једном показујући ми, како то треба радиги , некако у тренутку подбаци уза мене ногу, једном руком ме сподби по среди, а другу мринесе ка грлу. Ја ннсам успео Гј.емути, а нашао сам се иотпуно немогућан у његовим рукама. Балдоха је побледео као криа, сав се гресао, подигао ме да станем и одскочи: — Ваше високоблагородије!... Опростите!... Тако ми Бога, нисам вас хтео.... Тако у разговору...