Полицијски гласник

ВРОЈ 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 105

Треба само овде имати у виду, да највећи број ових самоубистава има за разлог кајање, стид и грижу савести, а да су она из »непознатих мотива« остала ван сваких опажања и посматрања. Али прираштај броја самоубистава није само код деце, већ и код одраслих. Тај прираштај нарочито је појачан у Пруској од 1873. године, и не стоји ни у каквом односу са прираштајем становника. У години 1873. било је 2754 самоубиства, докјеу 1874. години било 2957, ау 1875 години 3044. У Француској, Енглеској, Аустрији, Данској и Шведској примећен је исти прираштај, тако да се томе питању почела нридавати највећа важност. По Колбовој статистици самоубиства имају највише везе са бројем становништва у Саксонској, за тим у Данској, па Виртембергу, Швајцарској, Баденској, Француској, Пруској, Шведској, Баварској, Аустрији, Енглеској, Белгији и Италији. Саксонска је од вајкада имала да покаже највеКи број самоубистава. Саксонски саветник у Дрезди, Бјанкони, по рођењу из Болоње, који је живео за време седмогодишње војне у Саксонској, каже у својим писмима о Немачкој 3 ), да је за 13 година, колико је он био у Саксонској, било само два случаја убиства; али у Саксонској влада једно зло, које се никада није могло искоренити, на име на клоност ка самоубиству. 3 ) ИаНешзоће МЈзсеПеп. II. Вапс1. 1805.

Та наклоност задржала се у Саксонској и до данашњих дана, јер и из најновијих статистика може се видети, да у тој лепој земљи има највећи број самоубистава према другим државама у Европи 4 ). Огроман је годишњи број самоубиотава у стајаћим војскама. На 100.000 војника изврше у Холандији 13 самоубистава, у Русији 15, у Швајцарској 17, у Енглеској 22, у Италији 32, у Немачкој (без Баварске)51, у Северној Америци 78, у Аустро-Угарској 99 5 ). Нема спора да је у стајаћим војскама у највећу руку узрок самоубиствима злостављање војника, које заиста лако доведе младога човека до очајања и тера га смрти у наручја. Па ипак треба бити веома иредострожан код доношења суда о томе, јер стоји у истини и то, да међу тим младим људима у свима војскама има доста наследно болесних индивидуа, хистеричних и тешко неурастеничнихболесника, чија је от порна снага према штрапацима и тегобама у служби врло мала Пре но што бисмо прешли на узроке самоубиствима, морамо утврдити сам појам самоубиства и објаснити његове разноврсности. (наставиће се) Са немачкога Д. В. Вакик

4 ) УЈс1ог ВбћгаегШ 81а(л8Љ, Јаћгћисћ Гпг (1аз Кдш§ге1сћ Засћзеп Гпг 1894.

5 ) Мог12 КешЈе, Еп1аг1ип0: <1еа Мепзсћеп§езсћ1есћ18. ВиЉ-РезС. 1901,

0 накнади за неправедно одлежани иетражни притвор

Питање о неправедно одлежаном притвору предмет је пажње свију цивилизованих народа још од претпрошлог века. Дуго и дуго времена, њиме су се озбиљно занимали не само правници већ и политинари, а у год. 1776. Пруска је покушала да га и путем закона регулише. У једној одлуци кабинета од 15. јануара 1770 годиие, Фридрих Велнки беше истакао принцип и да личностима, које би допале кривичне истраге, у случају нотпуно доказане невиности, треба надокнадити не само трошкове и штету у имаовини већ дати и нарочигу накнаду за неправедно одлежани притвор <( . На жалост, принцип овај није остварен, нити се иозније пруско законодавство њиме занимало. Неколико година после овог покушаја (год. 1781), Академија Наука у Шалону иа Мајни расписа конкуро за иајбољи одговор на ово питање: Ђ Ко]и јс наЈарактичнији и најбољи иут и начин да сч невином грађанину, кога је друштво неираведно гонило и иритварало ареко орг ама ја вне безбедности, дп накнада, којп му ио самом ириродном ираву чрииада, за неираведно од иежани иритвор '! (< Међу одговорима, који су овом питању следовали, била су и двамемоара: један од Брисо- а де Варвија, а други од Филииа де ла Мадлене, који су обухватили битне елементе за решење истакнутог проблема. Садржина ових мемоара може се и данас корисно употребити приликом расправе и решења питања о коме говоримо. Ни Брисо ни Филип од Мадлене нису спорили властима право да притворе свако осумњичено лице, чије би притварање било корисно по резултат истраге, али су обојица у исто доба сматрали, као закон при-

родног права, да сваки онај, који је притворен без икакве своје кривице, има ирава на накнаду штете. Порицање овог ирава, по њиховом мишљењу, у противречности је са нравом државе на притварање скојих чланова. У овом истом смислу изразио се год. 1788 и Француз Дитхорт у своме пројекту француског казненог закона. Накнаду невино притвореним он не сматра друкчије до као дуг друштва, који је у тесној вези са хуманитетом. Од овог доба наите нитање није више скидано с дневиог реда свију цивилизованих народа, али је ипак о њему највише дискутовано у Италији. Чувени италијански правници: ФиланЈјенери, Кремани, Карара, Лучини, и многи други, изјаснили су се, у главноме, у корист невино притворених. Међу Француским правницима, који невино притвореиим нризнају право на накнаду, Дииен заслужује нарочитог помена >, Сваки акт— вели он — иоји наноси штету другима, обвезује његовог творца да учињену штету надокнади. Зашто не узети као иравило у односима друхитва и његових чланова оно што је иризнато као иравично у међусобним односима грађана, или у чшховим односима ирема друштву ? с< Одлични Француски криминалиста Бонвиљ де Марсањи изразио се такође у овом смислу. За решење овог питања у Немачкој има се поглавито захвалити правницима и њиховим многобројним конгресима, на којима су донешене резолуције у корист невино притворених. Тако је још у почетку 1876. год. на једном њиховом конгресу донет овај закључак: »У случају ослобођења или ирекидања истраге, иритвореном лицу мора се дати сразмерна накнада за неираведно одлеIжани притвор, изузев случаЈа у којима

Је само ово лице, својом иогрешком, изазвало или иродужило своЈе притварање.« Сличан закључак донет је и на конгресу од 1882. год. у корист невино осуђених: »Ако се ионовним суђењем утврди да је осуђено лице било невино, или да је заслуживало мању казну од оне на коју је осуђено, оно ( ово лицеј има ираво захтевати од државе накнаду како за неираведно издржану осуду тако и за иретриљену штету у имаовини. Од овога се изузимаЈу лица која би намерно изазвала свОЈу осуду к . На овај начин питање о накнади невино осуђеним и притвореним продрло је у све елојеве друштва, а године 1880 о њему је поведен говор и у парламенту. Године 1883. образована је нарочита комисија за израду законског пројекта, али израђени иројекат није био изнесен пред рајхстаг. У току идућих година израђен је нов пројекат о накнади за превентивни и досуђени затвор, разуме се неправедни. Комисија која је испитивала овај законски пројект, одвојила је потиуно питање о превентивном притвору од питања о досуђеном затвору, бојећи се да прво питање не наиђе на велику опозицију и на тај начин онемогући и решење другог питања. По комисијском пројекту, накнада се давала само за осуђени и одлежани затвор, ако би се ревизијом процеса утврдило да је осуђено лице било невино, или да је заслуживало мању казну. Год. 1898. маја 20. пројекат овај постао је законом, који је I. децембра исте године ироширен и на војне судове. На овај начин питање о накнади невино осуђених решено је у главноме, и за грађанско и за војно правосуђе. Било је природно што су се, одмах после овога, појавиле са свију страна жеље за што бржим допошењем закона о