Полицијски гласник

БРОЈ 30. У ВЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 31. ЈУЛА 1905. ГОДИНА I.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„1ТОПИЦИЈСКИ ГДАСНИК" излази једаниут, а иЈзема лотреби и више иута недељно. Претплата се полаже у напред, н то најмање за пода године, код свију полнцијских власти, н износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње За ииостранство: годншње 24, полугодишње 12 дииара у злату. Поједини бројеви ,,Полицијског Гдасника" ие продају се. Рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО Његово Величанотво Краљ Петар I. благоволео је, на предлог Министра унутрашњих дела, поставити: залекара среза бањског, округа нишког, Д-р Милана Ђ. Димитријевића, лекара ореза подунавског, округа омедеревског, по молби. Из канцеларије Министарства .унутрашњих дела, 23. јула 1905. год. у Београду.

Р А С П И С Свима наче.лствима и Управи града Београда §-ом 3-ћим упуства за бабице од 29. јула 1902. год. СБр. 6161 прописано је да се свака бабица, која жели практиковати у неком месту, мора јавити месној општинској власти и надлежном лекару јпо окружним градовима окружном, по среским местима среском лекару, а у Београду Физикусу Управе града Београда). Тако исто §-ом 2-им истих упустава прописано је да кад нека бабица жели да се пресели у другу опгатину ради практиковања, мора за то тражити и добити дозволу Министра унутр. дела. Од извесног времена примећује се да у Београду и другим већим варошима има сувише много бабица, док у већини других општина нема ни једне стручне бабице, и да се бабице без претходне дозволе селе и настањују у местима у којима и иначе има довољан број бабица. Мора се нризнати да је неправедно и за здравље народа штетно да највећи део народа још неирестано буде лишен стручне бабичке помоћи, док у местима, у којима има много бабица, ове морају због велике конкуренцнје, прибегавати разним средствима да би себи осигурале обилну клијантелу. Како све већи иритицај нових бабица прети да ову појаву погорша до граница, које могу бити врло опасве за здравље породиља, налазим за потребно

да, на основу чл. 1. и 15. закона о чувању народног здравља, ово питање регулишем и да наредим : 1. Да свака бабица, која подноси молбу за бабичку праксу у Србији, мора у молби назначити у коме се месту жели настанити ради бабичења. 2. Кад се у неком месту настани толики број бабица да на 2000 становника дође по једна бабица, онда се више неће давати одобрење бабичке праксе за таква места, док се број бабица у томе месту не смањи. 3. Да би и оне општине, које немају 5000 становника могле издржавати по једну стручну бабицу, могу се на основу члана 8. закона о уређењу округа и срезова две или више општина удружити у циљу издржавања такве бабице. 4. Ако се покаже да у неким местима већ сад има више бабица од једне на 2000 становника., против прекобројних неће се ништа предузимати ако су за рад способне, али се за та места неће давати нова одобрења праксе док број бабица не опадне. 5. Да би се ова наредба могла остварити треба строго примењивати §. §. 2. 3. и 22. упутства за бабице. Препоручујем Начелотву — Управи да се побрине за тачно вршење ове наредбе. СБр. 8049 7 јула 1905 год. Београд. Председник Министарског Савета, Министар унутрашњих дела, Љуб, Стојанови-ћ с. р.

СТРУЧНИ ДЕ0 Д У Е Л КАО ПРАВИИ И ЦЈАО ЕТИЧ^И ПОЈСАМ (наставак) Нападајући на званичне кругове, што повлађују ширењу двобоја, Др. Биндинг

налази, да је главни узрок, који управо изазива на двобој, његова особена правна квалиФикација, којом је на законској основи обележено као дело »8Ш јЈепегча«; и на тај начин изгубило квалиФикацију обичног убиства, односно покушаја убиства. Ова подвојеност, којом је двобо.ј на знатно ублаженој основи створен као нарочито кривично дело и тиме правно повлашћен, извршена је у Немачкој тек у 17. и 18. веку. Све до тога времена, почев од половине 16. века, кад је из Француске пренет у Немачку, дакле за читава два века двобој није добио нарочиту конструкцију јавнога права, „нити је икоме падало на памет да двобој сматра и да га казни друкче, но као убиство, извршено само на један особити начин", вели Др. Биндинг. Схваћен као нарочито средство за одбрану части, као витешка установа ритерског порекла, које је налазило своју примену у средњевековним редовима најмљених војника, састављених из туђих а не националних елемената, којима је из дугог времена и под протекцијом дворских кругова мачевање било обично занимање, а појам части високо уздигнут изнад частољубља осталих елемената, који њиховим редовима нису припадали — сасвим је природно да је и тамо, где су војнички редови имали чисто национално обележје, двобој прво у тим редовима нашао своје примене и што се на тој основи сматра сада као установа војничког порекла. Гледиште, да ни један увређени оФицир не може остати у војсци, ако увреду није двобојем опрао, добило је своју санкцију у Француској још под Лујем Х1У-тим, а данас слави своју победу и у просвећеној Немачкој. Немачки цар Виљем I 1874. године наређује ОФицирима двобој као обавезан суд части под претњом, да неће трпети у служби оФицира, који своју част у овом смислу не би умео да чува и брани. И што служи на част немачкој нацији то је, што су многи изврсни официри, само због тога, што су били у начелу противници двобоја, морали дати оставку на своју службу у војсци. Не-