Полицијски гласник

БРОЈ 32

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 311

грех лишити их, путем казне, и једног и другог. Настаје моменат кад ученик, засићен учењем, осећа потребу да затвори књигу па да хода, трчи, дише чист ваздух и посматра хоризонте који су различни од школских зидова. Лишити га свега овога, задржати га у загвору кад је жељан слободе, затворити та међу четири зида и приморати га да ради задатке у времену кад његови другови трче по шумама, пољима и брдима, доиста је варварски и не да се ни чим правдати. * * * Прекомерно напрезање око испита и избор каријере противне природним наклоностима, могу такође унесрећити децу и побудити их на мисли о самоубиству. Треба знати да се деца веома разликују међу собом, и по природним наклоностима и по карактеру и по темтераменту. Не водећи рачуна о овој разлици, многи родитељи, било услед амбиције или одвратности према ручном раду унесрећавају децу, одвра->ајући их проФесија за које имају иаклоности, и приморавајући их на будућноот која им је често пута одвратна. Ми се опомињемо једног од наших другова из детињства, који је редовно добивао главобољу кад год је радио задатак из латинског језика. Један други, стар 14 год., веома интелигентан и активан, није се никако могао помирити са редоиним школским животом и облигатним учењем школских задатака. Његова бујна природа, захтевала је више слободе и кретања, па је с тога више пута молио родитеље да га изваде из школе и даду на какав занат. Пошто су му све молбе остале узалудне, постао је прво жалостан и замишљен, а за тим се обесио. (наставиће се)

ПОУКЕ И УПУТИ Рок за изјаву жалбе, коју олштинш судови подкосе лротиву решења Министарских, има се рачунати од дана, кад је општински суд решење примио, без обзира на то, кад је исто предато општинском заступнику, У циљу регулације и просецања Влајковићеве улице, екопроприсано је имање г-ђе Љубице жене Ст. Л., овд. Противу процене овог имања, суд општине града Београда изјавио је жалбу Министру Грађевина, и тражио, да ову процену, као неаакониту, из разлога у жалби изне.тих, поиишти. По расмотрењу свих аката и процене, Министар грађевина нашао је, да је ова процена на закону основана, јер су испуњени сви прописи закона грађевинског за варош Београд и закона о експропријадији, па је с тога, решењем овојим од 25, априла 1902. године Бр. 2903., жалбу општинског суда одбацио као неумесну. Ово решење Мпнистрово, по експедиционој књизи Министарбтва, примио је општиноки суд 27. априла 1902. године, а заступник оиштине београдске примио га је 6. септембра исте године, иротиву истог изјавио жалбу Државном Савету.

По изјављеној жапби, Државни Савет нашао је, да је жалба неблаговремено изјављена, јер као што се прибављеним извешћем Министарства грађевине тврди, општински је суд, по експедиционој књизи Министарства, примио спроводно писмо Министарства са ожаабеним решењем 27. априла, 1902. године, а жалба је примљена у Државном Савету тек 13. септембра исте године. Па како рок за изјаву жалбе Државном Савету почиње тећи од дана, када је општински суд, у смислу § 359. грађанског судског поступка примио Мипистрово решење, то је општински суд после рока одређеног чланом 51. саветског иословника, изјавио жалбу, с тога је Државни Савет на основу чл. 24. закона о пословном реду у Државном Савету, решењем својим од 29. новембра 1902. године Бр. 8347., одбацио жалбу као неблаговремено поднесену.

Један случај о надлежности избраног суда за деобу задружног имања, Аксентије Игњатовић, из Забојнице, и Зорка Даговић, из Никојевца, као стараоци масе осуђеног Милосава Даговића, анрила 1902. године, подносећи решење неспорног судије, којим су овлашћени, да изврше деобу са задругарем.осуђеног Мисава, тражили су, да среска власт образује изабрани суд. На ово је пристао и задругар Новица Даговић, те су изабране судије и овима заменици, који су споразумно изабрали председника и његовог заменика. Среска власт, решењем од 5. маја 1902. год. № 6906., одобри састав овог суда, и одреди дан суђења, налазећи да су испуњени сви услови законски. Танасије Пантовић, — коме је, као приватном тужиоцу, извршном пресудом Апелационог Суда од 15. Фебруара 1902. године № 078. осуђен Милосав, да солидарно, са осталим учиниоцима, плати 875. динара, његовој снаји 815. и малолетном унуку 1200. динара, — жалио се противу горњег решења среске власти; али начелство окружно одбаци ову жалбу решењем од 14. маја 1902. године, № 7б63., противу кога се поменути Танасије жалио Министру Унутрашњих дела. Министар Унутрашњих дела примедбама од 10. октобра 1902. године Бр. 21672. поништио је решење начелства, налазећи, да овде није случај чл. 433. и 435. грађапског судског постука, те да би власт, по | 437. истог поступка, могла наредити састав избраног суда, већ је овде у питању извршење кривичне пресуде по грађанској части, и власт има да поступи по § 468.грађанског судског поступка. Сем тога, без вредности је и решење неспорног судије, којим овлашћује таста и жену осуђеног, да бирају једног судију, не може наступити и то, да Милосаву, у место зиратне земљо и воћњака, припадне рит и шибље, а од покретности ствари без вредности. Начелство је, по овим примедбама, поништило решење среске власти, која, усвајајући исте примедбе, донесе решење и одбије молиоце (стараоце осуђеног) од тражења састава избраног суда и упу-

ти их грађанском суду да право на деобу траже. Ово решење среске власти одобрило је сада и начелство окружно и Министар Уиутрашњих дела решењем од 16 јуна 1903. гед. П№ 13833. Међутим, у први мах одређени избрани суд 25. маја 1902. године донео је пресуду о овој деоби, и према тврђењу првостепеног крагујевачког суда од 13. јуна 1902. године № 16717., ова је пресуда постала извршна. Противу горњег решења Министра Унутрашњих дела П јУ« 13833., изјавили су жалсу Државном Савету : стараоци масе осуђеног Милисава Даговића: Аксентије Игњатовић и Зорка Даговић, и задругар осуђенога Милосава: Новица Даговић, у којој су навели: да се приватни тужилац није могао ни мешати у деобу овог задружног имања, и да овде више није у питању сасгав избраног суда, јер је пресуда истог суда већ постала извршна, те не може полицијска власт и ту пресуду и решење неспорног судије ништити на реч трећих лица. По овој жалби, Државни Савет нашао је, да решење Министрово не одговара закону са ових разлога: Чим су парничари испунили услове из § § 433., 434. и 435. грађанског судског поступка — као што је овде случај полицијска власт дужна је да поступи по § 438. истог поступка. Извршење пресуде кривичне, по грађанској части, над једном парничном страном, на састав овог суда не може утицати, јер су то две потпуно оделите ствари, које ни у колико једна од друге не зависе. Питање о вредности пресуде избраног суда, приликом извршења кривичне пресуде по грађанској части, цениће се по законским прописима, и тада полицијска власт може поступити по § 468. грађанског судског поступка, а у овом случају, то је већ и учињено, јер се из решења судије за неспорна дела .\ј 11568. 1902. год. види, да осуђени има већ законе заступнике. Тако исто ни трећа лица, која у деоби не учествују, не могу задржавати образовање овог суда, већ ако налазе, да су извршеном деобом, противно закону, повређени њихови интереси, могу противу тога употребити средства, која им за то закони дају. Ово саветско посматрање усвојио је Министар Унутрашњих дела. Саветска одлука од 22. марта 1904. године Бр. 2300.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ Т Р А Ж Е С Е Душан, син Јована Миленковића, тежака из Горњег Штипља, отумарао је 12. пр. м-ца од куће и није се до сад вратио. Душан је стар 17 годииа, пдав, сувоњав; на себи је однео кошуљу и гаће од пдатиа, тканице и Фермен од сукна, опанке, вунене чарапе и чо-