Полицијски гласник

БРОЈ 39

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 375

за 4 см. у десно од меди]ане, а на десно] кључњачи (3); г) белег а у облику ираве линије, величине 3'5 см., иравца косо саољашњег, за 3 см. вигие леве сисе, и за 2 см. у лево од медијане /4ј;

(Сл. 94) д) брадавица длакава за 2 см. исиод и у десно од десне сисе (5/; ђ) белега иолукружна, са издубљеношћу на горе, величине 8\0 џ 2 см., иравца, скоро хоризонталног , за 9 см. више иуика и за 2 см. у десно од медијане (6); е) брадавица у величини иросног грна за 3 см. исиод леве сисе (1ј; ж) белегау облику тачке за 10 см. исиод леве сисе и за 6 см. у лево од медијане (8); з) белега од изгоретине, округла, величине 3 см., на самој медијани, за 9 см. више иуика (9), и т. д. (наставиће се) Д. Ђ. Алимпи*.

ПОУКЕ И УПУТИ

Полицијска власт није надлежна за саотав изборног суда, кад је у питању деоба масеног имања, па у решељу неспорног судије, којим се одобрава деоба, ннје означено имање. које да се делн. Старатељски судија јагодинског првостепеног суда, актом од 16. јануара 1904. године Бр. 21134., тражио је, да суд општине драговске, према његовом — судијином — извршном регаењу од 1. маја 1903. године Бр. 5490.,изврши деобуимања задружног, изборним судом, између малолетника масе пок. Милосава Мијушковића, коју преставља старалац Љуб. Игњатовић, и задругара те масе Николе и Јована браће пок. Милосава. Пошто задругари Никола и Јован нису пристали на избрани суд, нити одобравали деобу задружне имовине, општински суд је вратио предмет старатељском судији, који је тада н-аредио, да власт среза левачког изврши ову деобу. Пошто је и старалац масе пок. Милосава Мијушковића, по извршном решењу истог судије од 1 маја 1904. године Бр. 2748., тражио код поменуте среске власти, да се имање подели и браћа Никола и Јован позову,

да изберу судије, то је среска власт приступила саставу изборног суда. Старалац је за масу именовао избраног судију; али пошто Никола и Јован нису хтели да изберу оеби судије, а међутим ничим нису поткрепили своје наводе, зашто не пристају на избрани суд и неће да врше деобу, то је среска власт, на основу § 437. грађанског судског поступка последње алинеје, решењем својим од 21. септембра 1904. године Бр. 10894. сама одредила судије за састав изборног суда за поделу њихове задружне имовине. Ово решење среске власти, по жалби задругара Николе Мијушковића, одобрило је начелство округа моравског и Министар унутрашњих дела решењем од 2. децембра 1904. год. П№ 33397. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 9. августа 1905. године Бр. 5297., поништио је решење Министрово из ових разлога: И у случајевима, побројаним у § 434. грађанског судског поступка, за које је увек надлежан изабрани суд, и у случају § § 433. и 436. поменутог поступка, кад се сами парничари сложе, да им спор суди изборни суд, — свагда се мора тачно означити спорни предмет о коме има да се суди. Без тога, чим би се пред избраним судом појавило спорно питање, о чему има да се суди, морало би се то претходно код редовних судова расправити, и у том случају наступило би, да избрани суд нема предмета, о коме би имао да суди, те би и његов састав остао беспредметан. По решењу неспорног судије првостепеног јагодинског суда од 1. маја 1903. године Бр. 2748. само је одлучено, да се изврши деоба између нунолетних задругара: жалиоца Николе и Јована, и младолетних наследника пок. Милосава, ако не по сагласију задругара, онда избраним судом, али није, у смислу чл. 138. правила за неспорна дела, утврђено, које је поименце задружно имање, које има да се дели, без чега избрани суд не би имао законске основице за свој рад. Према томе, начелник среза левачког неиснравно је решењем својим од 29. септембра 1904. године Бр. 10894. одлучио, и за жалиоце изабрао судију и заменика, него је требао најпре стараоце масе пок. Милосава да упути, да у омислу чл. 138. правила за неспорна дела од неспорног судије добију решење, јер тек на основу таквог решења може се присгупити саставу избраног суда, а пре не, пошто је, као што се види из решења првостепеног јагодинског суда од 1. септембра 1904. године Бр. 14466. ранија пресуда избраног суда од 6. августа 1904. године, која је изречена по овој деоби, поништена, поред осталих разлога и за то, што није одређено било о чему избрани суд има да суди. Са наведеног, неисправно је и решење Министрово, што је одобрио решење начелства округа моравског од 26. октобра 1904. године Бр. 12879., којим је опет одобрено решење среске власги.

Полицијска власт није надлежна да цани, приликом расправе питања о упуЋењу на парницу, у смислу § 466. грађаншг судског поступка, да ли је уступљење извесне покретности пуноважно. у сшслу § 469. гра1јанског судског поступка и §§ 29. и 303. а. грађанског законика. Решењем шабачког првостепеног суда од 13. октобра 1899. године Бр. 25660., одобрено је, по тражењу Управе Фондова, забрана на покретност њеног дужника М. Д., из Шапца. Забрану ову удејствовало је начелство округа подринског 20. октобра 1899. године, и узело у попис покретност, изложену у списку пописа. Попису није присуствовао дужник М., већ је 15. новембра исте године предстао начелнику и изјавио : да су пописате ствари залога његовом ранијем поверитељу Љ. С., за чији су рачун, по решењу шабачког првостепеног суда од 17. јуна 1897. године № 13111. узете у попис. Ово је пред иачелством потврдио и Љ. С. као појављени поверитељ. За овим 14. јула 1903. године предстала је начелству Милица жена дужника М. Д. и изјавила: да јој је Љ. С., поверитељ њеног мужа, 2. маја 1902. године уступио у својину за 1400 дин. сву покретност њеног мужа по списку пописа, извршеном на основу решења шабачког првостепеног суда од 17. јуна 1897. године №13111., с тога је молила начелство, да Управу Фондова, која је ставила забрану на ове исте ствари, одбије од полагања права на ове ствари. Кад је ова изјава појављене сопсгвенице саопштена Управи Фондова, изјавила је: да јој не признаје право својине узабрањене покретности, јер измирењемЉ. С. у његовом потраживању, овај је изгубио право залоге на пописате ствари; а како појављена сопственица није ничим обезбедила своје потраживање на стварима свога. мужа, јер се право залоге не задобија приватним уступљењем, већ судским, молила је, да се појављена сопсгвеница, као слабија страна упути иа парницу, те да путем ове докаже право својине узабрањене покретности. Начелство, налазећи: да Љ. С. задобивеном залогом пописатих ствари није стекао право својине, те да би узабрањена сгвари, које служе и Управи Фондова за залогу, могао другоме уступити (§ 29. грађанског закона); а да уступљење од 2. маја 1902, године, које је Љ. С. извршио појављеној сопственици Милици, нема никакве вредности према § 469. грађанског судског посгупка и § 303. грађанског закона, — решењем својим, на основу § 466. грађанског судског поступка, упутило је, као слабију у праву, по.јављену сопственицу Милицу да код надлежног суда поведе спор и тамо докаже своје прече право над непокретношћу свога мужа. Ово решење одобрио је Мимистар Унутрашњих дела својим решењем од 27. септембра 1904. године П№ 27276. По изјављеној жалби, Државни Савет иашао је, да је решење Министрово основано на закону само зато, што је на-