Полицијски гласник
СТРАНА 396
ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БРОЈ 42
О К Р У 3 II
Округ београдски • • » ваљевски • • • » враљски • - • • » крагујевачки • • ^ крајински • • ' » крушевачки • • » моравски • • • » нишки .... » ииротски • • • » подрински • • • » пожаревачки » руДнички ■ • • » смодеревски • • » тимочки • • » топлички • • • » ужички ... » чачански • • • Управа града Београда
Свега:
42
§ о
42 ! 12
1:1
16 58
165
18 12 1
Из канцоларијо Антропометријско - Полицијског одељења Министарства Унутрашњих Дела, 20. октобра 1905. год. АБр. 1426
СТРУЧНИ ДЕО Је ли овоба „жива изгоргпа," ипи је већ мртва бипа, кад је у ватру доепела (СВРШЕТАК) V. При ножарима и другим приликама, где се појави толика ватра, да би у њој могао жив човек угипути, иии већ мртво тело „нагорети", те сумњу изазвати, да се тиче каквог кривичног дела, развија се, махом, и дим. По гдекада га је у толикој мери и тако с ваздухом густо измешана, да не да дисати. Нарочито се јак дим развија при пожарима у затвореним просторима, који немају довољно промахе, и у приликама, где се збијени и пагомилани, а при том још и влажни предмети запале; где петролеум, лој, зејтин, машчута или смола (на још н. пр. у подруму) гори и т. д. У таким случајевима често се дешава, да човек баш од самог тог дима страда, ирс иего што га уираво ватра и дохвати т. ј. да се рапије у диму угуши, аа тек онда као лешина нагори или баги и сагори. Према томе сасвим је јасно, да би човек могао у пожару баш и у правом смислу те речи „од ватре погинути", пи да се ипак на опрљеним или оагорелим деловима његовог мртвог тела не могу
констатовати оии карактеристични знаци, које ми обично на лешинама налазимо, ако су за живота у ватру доспеле (црвен и мехури по кожи, карактеристичне кожуре и т. д.). А кад то може бити, онда нао као лекаре и иследнике мора иитересовати питање, како би и у таким необичним приликама могли до иозитивне истине доћи? Р1ма ли судско - медицински вештак аута и начина, да и у тако замршеним судским случаЈевима даде иоуадана. одговара на аитање: )е ли особа жива или мртва у ватру досиела ? Сасвим је природно — а ласно је и објаснити — да ће се на лешини особе, којаје од дима угинула (која ое. управо, у диму удавила), наћи извесних карактеристичних знакова. по којима ће судскомедицински вештак баш ту врсту смртп моћи констатовати, и од других рааликовати. Пре свега ће секција леша таке особе показати већ по променама у крви и у унутрашњим органима, да је особа од несташице чиста ваздуха умрла — да се, дакле,. угушила. Исто тако није тешко констатовати ни то, да је она у место чиста ваздуха дисала ваздух, који је био мање или иише засићен димом. Као поуздану потврду овом послодњем Факту наћи ће н. пр. обдуценат око уста и носа таке лешине, а још више у унутрашњооти усне и носне дупље, па онда у самом ждре^у и грлу кад јаче, кад олабије слојеве или гомиле чађи — т. ј. масу нетагорелих трошица угља, које су се о димом у ваздух дизале, па се оида при
дисању на тим местима хватале слагале и гомилале. По гдекада ће се таки исти трагови чађи иоказати и дубље у унутрашњим. органима — н. ир. у душнику (у, гркљану") и круиниЈим душњацима (бронхиЈама) илуИа, а гдекада баш и у горњим деловим а канала за варење — дакле у једњаку и желудцу — као доказ, да је та особа дим не само дисала, него и непосредпо гутала или посредно нагомилану чађ од дима из уста и ждрела (с пљувачком) прождирала. Да није дисала (односно гутала), кад је у дим доспела, а то ће рећи: да у то доба није живела, не би, наравно, ни могло бити гих трагова дима у унуграшњости њенога тела. Без активних покрета — без дисања и гутања (или друге које механичке снаге) — не би дим ..огао продрети у унутрашње органе и дупље — бар не у толикој мери, да остави тако видна трага на површини њиховој. То је већ само по себи ласно разумети, а налази потврде не само у дојакошњем искуству у томе правцу, него баш и у нарочитим огштима, који су чињени, да то питање боље расветле и учврсте. По њима је утврђено, да мртво човечје или животињско тело, изложено ма колико и ма каком густом диму, никада не показује те тра! ове чађи у унутрашњости, какве стално налазимо у лешинама особа, које су у густе облаке дима живе доопеле, па се у њима угушиле. Али не мора се човек баш у диму ни угушиги, пре него што га ватра дохвати, па да ипак касније, ако у њој угине, на његовој лешини нађемо оне исте трагове и знаке, да је дим дисала, које мало час споменусмо. Довољно је, да се само иеко време — рецимо тек док се пожар почео ширити — надише (и нагута) задимљена, чађава ваздуха онога простора, у коме га је пожар затекао, ма га тај дим и пе угушио, него га тек касније ватра савладала: па да се ипак на његовој лешини иа^у трагови удиоана (и прогутана) дима као знак, да је доиста жив у ва"ру доспео. Ми, дакле, у слојевима и гомилама чађи ио извесним деловима мртвог- а тела (устима, носу, ждрелу и т. д.) имамо у свима ариликама готово аоуздан знак, који нам утврђу)е факат, да је сумњива особа још за живота у ватру досаела, па се или у самом диму угушила, те већ као лешина „сагорела", или је касније утицајем високе температуре угинула. Тај знак је за нас тим драгоцепији, што га по гдекада можемо несумњиво констатовати — баш и у оним случајевима, где се је другим знацима, који би нг.ше спорно питање могли објаонити (дакле црвенилу и мехурима на кожи, особитом изгледу кожура на опекотинама и т. д.) сваки и најмањи траг изгубио. Такав случај наступио би код лешина, на којима су сви површни слојеви меког гкања у ватри сагорели, и тек само појединц унутрашњи делови пеповређени или слабије повређени остали. У таким приликама могло би се н. пр. у остатцима ждрела, грла, једњака, душника (гркљана), плућа и желудца наћи трагова од дима у облику накупљене чађи као знак, да је та особа, кад је у ватру доспела, дисала (односно