Полицијски гласник

БРОЈ 51 и 52

и у њој навео, да решење Минмстрово не одговара закону из ових разлога: 1. Што се ова залога, по § 686. грађанског закона, има сматрати као законска залога; и 2. што за залоге, добивене путем пописа, законодавац у § 473. грађанског судског поступка наређује: „да се етвори, које се могу укварити, или на одржање којих се мора трошити, макар се и дужпик примио чувања и трошка, морају продати најдаље за десет дана од дана пописа" Државни Савет одлуком својом од 4. новембра 1905. године Бр. 7960. одбациоје жалбу жалиочеву као неумесну, а решење Мпнистрово одобрио као правилно и на закону основано, јер, по § 473. грађанског оудслог поступка, извршна власт само на основу извршне пресуде узима у попис покретне ствари дужниково (§§ 462 и 463 и 466. поменттог поступка), и мора најдаље за десет дана наредити продају оних ствари, које се могу укварити, или се на одржање њихово мора трошити. Пре извршне пресуде, забрањене ствари, или које служе за залогу по § 686. грађанског закона, ако су подложне квару, или се на одржање њихово мора трошити могу се преко извршне власти проценити и јавно продати, на захтев повериоца, дужника, или стараоца, али само по одлуци суда, коме је жалилац требао и да се обрати. М. В.

ПОУЧНО - ЗАБАВНИ ДЕО

РНста — из збирке „Ив мога краја" Лактом о сто, ногама о под, као да се приковао, тако сео на столицу. Само да се мрдне, покрене, срозао би се, тако је укочено, укрућено, седео. Слободном, десном руком шара оканицом по прљавом столу, и, не гледајући у свираче, заповеда им: — Свирајте! А све јаче, круће продужава да шара по столу, по просутом вину, по мрвама од хлеба и оглоданим костима. — Шта, газда ? почели цигани да га питају, удешавајући ћеманета. Он их и не погледа, већ почео јаче да се грчи, увлачи у себе, час гурајући руку дуОоко у чакшире, час намештајући белу мараму, обвијену око главе, набијајући је све више на оштро, обријано чело. Па опет и даље шара по прљавом столу дном оканице, коју је држао по среди чврсго, грчевито. — Што не свираш ? Окрену се одједном, и лупи оканицом тако силно, да се разбила, пресекла напола. Горња пола одскочила, а доња оста забадајући му се у руку. Крв потекла, а он не само да не диже руку, већ као да је још више притискује, да би стакло јаче, дубље улазило у месо, те му више, шго више, текла крв. Иек истекне сва!

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Цигани уплашено почели да се измичу, и спремају се да беже. Он их заустави. — Овамо! викну им туно. Свирај! — Ама шта, газда ? — Свирај! Свирај како кум кума. на суд води! Један од њих, као најслободнији, издвојио се од осталих, пришао му с врата: — Друго, ако оћеш да ти свирамо. Да ти свирамо нешто мекамлиски. Да свирамо оно што председнику свирамо И почну крештећи, јако, да свирају, и промуклим, раздераним гласовима да певају. Он подигао руку, да их као заустави, прекине, али брзо махну, остави их да свирају; а он, као и пре, седи укочено, гледа тупо испред себе, гледа равнодушно како му келнер, слушче, чисти крваву руку од стакла, умеће у њу дуван, да би крв застала, да му је после увије прљавим чаршавом, скинутим са стола. Било је доцкан, дубоко у ноћ. По чаршији већ је ретко ко пролазио. А ноћ била топла, мрачна, тешка. Овамо, у „сали® где је он седео, сем њега и свирача никога није било. А ни тамо напред, у механи, где је келнерај и још више астала и столица. није било никога да седи. Столови дигнути и наслоњени уза зид, столице, преокренуте и насађене једна на другу, издизале се у редовима. Спроћу келнераја, тамо у дну, по поду и по клупама, уза зид, спавали сељаци, који нису могли тога дана одмах с пазара отићи кућама, јер су им села била удаљена. И , онако поређани један уз другога, са торбама и бисагама око глава, увијени у колије и поњаве, ознојени, прашљиви, у опанцима неизуваним по неколико недеља, с чаранама и обојцима давно непресвученим, црнили су се отуда ширећи тежак, прашљив, знојан задах, и јако, уморно хркали и шикали Једна једина прљава лампа, обешена у средини механе близу велике плехане пећи, тупо и мутно осветљавала све то: и њега у в сали" са свирачима, и келнерај, уз који је дремао дечко, момак механски, цинцарче неко, ситно, прљаво, бледо, подбухло. Више је личило на женско него ли на мушко. Прљавом мокром крпом дремљиво је брисало стакла, чаше и сваки час нлашљиво погледало сад у цигане, сад у газда Ристу. Једва чекало кад ће се и он дићи и отићи. Али кад год би га тако погледало, увек би се и тупо, понизно смешкало. Бојало се да Риста не примети како једва чека да он иде из механе, јер ма да га је, откако је оно у овој механи, сад први пут видело у њој, ипак слушало је за њега. Био је то тај чувени и страшни кријумчар. Истина, сељак отуда са саме границе, али и трговац. Поред шверца куповао је по граничним и планиноким селима козе и јарчеве за турску војску. Бојали су га се чак и Арнаути. Ме1,утим био је то мали и ситан сељак. Само су му очи биле оштре, уста танка. Одело му просте чакшире, опанци, дугачки сури гуњ. Бела марама обавијала му кратко

СТРАНА 485

ошишану и обријану главу. За пасом у оилаву, један једини мали ножић. Цигани су свирали. Он је једнако гледао онако тупо и мутно испред себе у сто, у своју крваву руку, испружену по столу: Цигани почели да певају: Море, проклет да си, мајчице, Ох, проклет да ои! Море, што ме не да за Џелепа, Ох, за Џелепа ! Море, у Џелепа кућа голема, Ох, кућа голема! Море, у Џелепа пушка мартинка, Ох, нушка мартинка! — А ! тргао се Риста и подигао оштро, обријано лице своје. — Овамо! викну им. Циганин приђе, погнут, свирајући му. Риста извадио здравом руком из чакшира прљаву, масну банку и лепи му је на чело. Цигапин, зарадован, почео да улепшава, и у том покварио оно што је пр.ч свирао. Риста се тргао љутито : — Не то! Оно свирај ! викну му он. Циганин уплашено почео силно да свира. А Ристи као да се допадало баш то подерано, крештаво свирање, јако притискивање по жици. — То, само то! Нагао се ка ћеманету и жељно слуша ту свирку, која је била тако оштра, испрекидана, тако тешко падала. У том се врата механска, која се у чаршији, осветљена Фењером, високо и четвртасто оцртавала у мраку, отворише широм, и на њима се појави господин Станко, истерани учитељ, чувени зеленаш и пискарало. Ситна, бобичава лнца са јаким истакнутим вилицама, ретких риђих бркова. На њему герок и панталоне старога кроја, толико старе, опшивене ширитом по крајевима, да се бојаоделу није познавала, само видело се да је старо али чисто, неговано, сваки дан чишћено. Као и увек, ишао је он широким кораком забадајући испред себе штапом. Чим угледао Ристу, зарадован, упути се к њему, и поче још с врата гласно, отегнуто, развлачећи: — А, газда Ристо, јесмо ли ту, а? Јесмо ли ту? Слуга брзо пришао Станку и, да га не би чуо Риста, тихо, уплашено почео да го моли: — Гооподине Станко, молим те немој. Немој да га задржаваш. Не смем ја Откада већ седи. Ноћ је. Које је доба!.. Станко презриво, не слушајући га, прилази право Ристи забацујући штапом, лупајући високим потпетицама и с по два прста дебелим ђоновима на ципелама, које су, спекнуте, штрчале испод кратких му и широких панталона. Настављао почети говор исто онако отегнуто и развлачећи: — А тако теби данас твој кум ? Тако теби твој кум, а? Него ништа. Не бој со ти. Сутра, сутра ћемо ми њега, па у суд. Не може он теби пишта. Нема написмено. А и да има, застарело је. У суд ћемо ми њега!