Полицијски гласник

БРОЈ 3

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 31

6., да купац Тома Ј., по гласу нротокола саслушања од 19. марта 1904. године № 4355. није хтео положити куповну цену, и изузети дану квиту, пошто Марку не признаје ирече право на, тај повац, који је, како се из квите његове види, примио као поверилац Савкин, по осудном решењу нрвостепепог суда округа београдског од 10. маја 1874. године № 7388. и 7. Фебруара 1874. године № 2047., и пошто је и тапију на купљено имање добио. На основу изложенога, среска власт, нашавши, да нема законског ослонца, да од купца. Томе, силом закона, узме куповну цену, пошто је квиту издао и тапију за купљено имање добио, — решењем својим од 3. агрила 1904. год., № 4990. уиутила је молиоца Марка 1\., да ово своје тражење оствари нутем спора код надлежног суда, било противу купцаТоме, било противу чиновника за којега ои мисли, да је за ово одговорнн. Но жалби Марковој, ово је решење одобрило начелство округа београдског, а решење начелства Министар Унутрашњих дела својим решењем ед 3. августа 1904* гоДине П№ 21258., као умесно и на закону основано, с обзиром и на ту околност, што у актима овога предмета нема ових докумената од решавајуће важности: првог списка иописа, имања, иротокола лицитације о нродатом имању дужникову на дан 15. Фебруара 1880. године, нити распоредног решења о суми од 100 ђ: цес. и 55. гроша, добивеној овом продајом, а ово се не види нииз депозитне књиге, те да би се сада, могло ценити, јесу ли и у колико измирени они повериоци, чија су потраживања интабулисана пре од потраживања жалиоца Марка. По изјављеној жалби, Држа.вни Савет одлуком ево.јом од 11. новембра 1905. године Бр. 8174. одбацио је жалбу као неумесну, а решење Министрово, као правилно и на закону основано, одобрио. пбезбеђење на плату службеног лнца, илн рачунололагача, за потраживања државе, која потичу из рачуна, и штете, по § 383. грађансног судског поступка, и чл. 49. закона о уређењу Главне Контроле, могу се само забраном, и по одлуци надлежног суда, добнти, а не административним путем. Љубомир О., овд. пенсионар, ностављен је за председника комисије за ограничавање државних шума у округу београдском, и на овом послу био од 16. јуна до 20 августа 1900. године. За ово време, а за иснлату потребних трошкова комисијских, изузео је из касе Министарства народне народне привреде 5300 динара, по чл. 29. упуства за ограничавање државних шума од 23. априла 1900. год. 11о разрешењу од ове дужности вратио је министарству 207*10 динара, а за остале у 5092-90 динара ноднео; је извод рачуна са потребним документима издавања, да је ову суму утрошио на трошкове ове комисије. По прегледу ових рачуна, Министарство му је признало издатке у 4666*40 динара, а суму од 426'50 динара није му

признало за то, што је тај издатак учинио ненадлежно и неиравилно, те је Љубомир ову суму имао вратити Министарству као више примљену. Главна Контрола, прегледајући рачуне министарства народне привреде, прегледала је и ове рачуне Љубомира О., па је и она примедбама својим од 10. августа 1902. године Бр. 16664., у тач. 38., наредила, да се горња сума, у 426-50 динара, која је Љубомиру више издата, наплати од одговорног рачунополагача или од Љубомира. Пошто .Љубомир није хтео да врати ову суму, бранећи се да су индаци правилни, то се Министарство народне привреде обратило Министарству Финансија с молбом, да ову суму наплати од пенсије Љубомирове, пошто се таква потраживања могу без осуде наплатити. Молбом од 5. маја 1905. годинс Љубомир се обратио Министру пародне привреде и тражио, да му се скине забрана, коју му је Мшшстарство, за горњу суму, ставило на његову пенсију. Министар народне нривреде, палазећи, да је овај захтев Љубомиров неумесан, и да он, ако држи да има права на ову суму, коју потражује и коју му Министарство не признаје, може то судским путем тражити, а да тако исто може тим нутем, или и код оне власти, код које је забрана стављена, тражити и скинуће забране, — решењем својим од 8. јуна 1905. године КБр. 1895., на основу чл. 16 и 144. закона, о шумама и: чл. 33. упутства за ограничавање шума, известио је Љубомира, да му не може дати задовољења. По изјављеној жалби,, Државни Савет одлуком својом од 15, новембра 1905. године Бр. 8273., ноништио је решење Министрово са ових разлога: И ако је по примедбама Главне Контроле од 10. августа 1902. год. Бр. 16664. као што се види из ожалбеног решења, нађено, да је жалилац Љубомир, као председник шумске комисије, у рачун о примљеном новцу из благајнс министарства народне нривреде неумесно ставио у расходу извесне позиције, које износе 426-50 динара, и тражила да се то нсплати од одговорног рачунополагача или од г. Љубомира, — та се сума не мож.е наплатити од Љу.бомира без нресуде, кад он на то не пристаје, и наводи, да су ти издаци правилни. Не може се без пресуде нанлатити, јер није случај из §. 465. грађанског судског поступка, по коме се само там.о тшбројане тражбине могу без осуде наплаћивати. Обезбеђење на плату службеног лица, или рачунополагача, за потраживања државе, која иотичу из рачуна, и штете, по §. 383. грађанс.ког судског поступка и чл. 49. закона о уређењу Главне Контроле, могу се само забраном, а по одлуци надлежног суда, добити. Једино у случају §. 58. закона о чиновницима, кад се чиновиику покаже недостатак у каси, може се задржати половина плате или пенсије, а тај случај није овде, јер се жалиоцу не признају извесни издаци по рачуну, што има пресудом да се утврди.

Као што се види из акта и ожалбеног решења, Министарство је актом од 1. марта 1905. год. КБр. 923., тражило од Министарства Финансија да се од пенсије жалиоца горња сума наплати и на поиуњење благајне министарству пошље, али то нема ослонца у закону. јер се оваква наплата без пресуде не може извршити, и Министарје у томе прекорачио границе дате му власти по чл. 48. тач. 3. саветског пословника. Према овоме, кад је жалилац Љубомир тражио, да се такво тражење опозове и његова пенсија ове нагглате ослободи, онда је Министар требао то и да учини, а не да жалиоца одбија и унућује суду, да се ослободи овога плаћања и тражи да се забрана скине, која по судској одлуци и не ностоји. Државнн Савет није надлежан, да расматра и решава, ло званичној дужности, питање о давању под закуп општинских имања. Збор општине топоничке донео је одлуку, да се општинска земља у Жевцу. цодељена у деонице, изда иод шестогодишњи закуп, ради исплате општинских дугова. Државни Савет, коме је ова одлука послата, на одобрење, нашао је, да му је овај предмет погрешно унућен, јер ни једним законским ирописом није позван ни овлашћен, да по званичној дужности расматра и одобрава и давање имања општинских под закуп. С тога је вратио акта овог иредмета нерасмотрепа. Саветска, одлука од 1. новембра 1905. године №7893. И жалбе противу разрешења општинских часника од дужности морају се предавати на начин, прописак у чл. 172. закона о општинама. Начелник срески, нашав да је председник општине ј...-... неуредан, донео је решење и тражио од одбора општинског, да га, на основу чл. 148. закона о општинама, разреши од председничке дузкности, што овај и учини. Противу тога разрешења, председник изјави жалбу Државном Савету, и исту преко поште упути непосредно Савету. Ову жалбу Државни Савет није ни узимао у оцену, пошто је жалитељ, у смислу прописа чл. 172. закона о општинама,није ггредао оној власти, противу чије се одлуке жали, већ ју је, на основу чл. 22. свога пословника, одлуком од 18. новембра 1905. године Бр. 8364. одбацио као непрописним путем иоднесену. №1. В.

СЛУЖБЕНЕ 0БЈАВЕ

П О Т Е Р Е Михаило Стојановић, родом из Бугарске, који је служио код Радована .Товановића из Мдаденовца, ноћу између 10. и 11. тек. м-ца нокрао је овоме газди разне ствари, у вредно-