Полицијски гласник

БРОЈ 5

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 47

То исто учинише и она двојица, а и чиновник. Јоца је иокушао да овојом дрокошћу опаое ситуацију, па са затуреним рукама на деђима и намрштеним лицем унесе се чиновнику у лице, чисто гурајући га, протеотујући: — Ко оте ви ? Шта хоћете ? С каквим правом нас узнемирујете, кад ми мирно идемо овојим трговачким путем ? — Па што и ја сам трговац, познајете ме ви добро, те хоћу да о вама нречиотим неке старе трговачке рачуне. Са тога вао позивам да седите о миром. — Узмите се ви на ум шта радите и кога нападате, јер ће вас скупо стати — викаше даље Сакошанин. Не знајући у чему је отвар ускомешаше се и оотади путници, а неки од њих почеше та-

кође протестовати против „узиемиравања"мирних грађана." — Море, људи, шта вам је, зар не влдите ла су ово коцкари, ево овај ми оад хтеде да дигне кеоу — окрете ое чиновник путницима. Место да ми помогнете да их ухватимо ви их брани1е у неком нарушењу сдободе и узнемиравању мирних грађана, а да сам их оставио да коме од вас олакшају џеп — онда би оте кукали и викали где је полиција. — А — а — зачу ое међу путницима једнодугаан отегнут глас и насгаде .једно опште пипање по џеповима. - Ко коцкар, зар ја, ми — викаше Јоца даље, покушавајући да 071вт придобије саучешће путника или бар да добије времена док иоз стане да побегну. — Куш, бре ! — довикну му један оаиутник, ухвативига га за руку. Такви су трговци и мени дигли једном кесу с новцима. Дрзки ти, господине, тог, а ја ћу овога. — А ја, одох за цандара — рече „Алексинчанин", који се још из почетка нашао у близини врата, и отрмекну низ басамаке оа воза, који ое уоиореним кретап.ем приближавао лаповокој станици. — Ама, одиста. јесте ли ви полицајац ? окрете се Сакошанин чиновнику врло меким, поверљивим гласом и са развученим и благим цртама на лицу , покушавајући сад на други начин да одобровољи чиновника. Но ни то му није номогло, јер је на. лаповокој отаници лредат заједно оа (( Личанином ,)

једном полицијском органу, који их је спровео у Крагујевац, а отуд после у Управу града Београда, где се и сада налазе, издржавајући досуђени им затвор због окитње. Јоца је још из раног детињотва познат београдокој полицији, као год и његов млађи брат Сава, који је пре извесног времена осуђен у Сремској Митровици на 4 год. затвора због крађе. Обојица су ношли рђавим путем због породичних неприлика и родитељских распри. Отац им је и оада добар и вредан београдски мајотор, али им је мајка била рђава, која је једног дана и њих и мужа напустила и отишла у свет. Тако је онда ота.ц ишао у радионицу, а деца на улицу, остављена оама оеби без икаква надзора. Живи по природи, убрзо су се нашли са рђавим друшгвом и ударили у криминал. Босоноги, гологлави, раздрљених груди, у поцепаном капуту и панталонама од сегелтуха — права

олика ових типова, описаних у књигама г. Тасе Миленковића: «Деца робијаши,® „Кобни бројеви" и т. д. — почели су вршити омање крађе и допадати у затворе Управе града Београда, где су се само још боље усавршавали. — На тај начин наетала ,је једна отална борба између полиције и њих. У тој борби они су по некад успели и да некажњени уживају плодове свога труда, али су вшпе пута иопаштали. Јоца је само судски три пута у Београду осуђиван: 1 893. год. на четири месеца затвора, 189 5. на годину дана, а 1900. год. на 10 година робије за једну опаону крађу, коју је тада. као војник извршио. Тада су и Јоца и Сава увидели да им је опстанак у Београду немогућ , те су га напустили п отишли: .Тоца у унутрашњост Србије по вашарима и железницама, а Оава преко Саве и Дунава, опет за овојим старим послом. (( Личанин» је родом из Лике, откуда му и надимак. Отац га је још као дететбм отуд довео и кад је мало одраотао, дао га у трговину. Кад му је отац умро и он је остао без надзора, те је напустио службу и почео се окитати, а од скитње до крађе нема ни један корак. У Београду је више нута полицијски кажњаван, а 1901. год. и судоки, те је и он по том побегао у унутрашњост, тумарајући од места до меота и дижући где му шта испадне за руком. •Јоца је ое на овоме испиту бранио да овога пута није ишао ради дизања кеса и томе подобно, а (( Личанин" је отворено изјавио, да пије

ишао (( да свети водицу," као што Јоца скромно иредставља, већ да што заради. Износећи Јоцину и в Алекоинчанинову» фотографију скрећемо пажњу свима иолицијским и општинским влаотима, те да на њихово кретање обрате пажњу, а и путнички свет треба да их запази и чува их се. Никол&Д'који је побегао, родом је из Алексинца. Његова је слика изашла, и у 28. броју ((Полиц. Гласника® од прогпле године, а сада је износимо не би ли га влаоти могле пронаћи и с њиме ноступиле по закону. П 0 Т Е Р Е Станко Игњатов, бивши механџијски слуга, на даи 16. тек. м-ца у међусобној овађи избо је ножем Манојла Обућину, пекарског олугу у Чачку, па је по извршеном делу побегао. Станко је родом из Лима у Бугарокој, отар је око 30 година, нлаве коое, средњег отаса, кеотењавих очију, округла обријана лица; у обичном је грађаноком оделу, а на ногама има опанке. Препоручује се свима нолицијоким и општиноким властима,, да за злочинцем живо трагају, и о резултату известе начелотво округа чачаноког с позивом на Бр. 45 9. Гавра Перишић, тежак, који је био под истрагом и у притвору код начелника ср. моравичкога због крађе, 18. тек. м-ца приликом спровода суду побегао је испред спроводника. Гавра је стар 46 година, омален, плав, смеђе косе и бркова, обријан, килав. У оделу је сељачком, али јако похабаном. Нека га ове полицијоке и општиноке власти живо потраже у овојим домашајима и пронађенога спроведу начелнику среза моравичкога о позивом на Бр. 721. Фердинанд Шопек, бив. поштански екоиедитор у Древохастицу, у Аустрији, проневерио је 8 9.500 круна државнога новца и 3. т. м-ца некуда побегао. Он је стар 3 5 год., средњег стаса, обичне корпуленције, раздељене косе, плавих коврчаотих бркова, са златним цвикером

на нооу, пошто је кратковид, без оеобених знакова; говори немачки и чешки. Није искључена могућност, да нутује под именом Ернст Неваржил. Дотична поштанска управа расписала је поткабивачу награду од 2000 круна, а, ономе ко доиринесе да ое пронађе и проневерени новац даје десет од ото од нађеног новца. Аустро-Угароко посланство у Београду, актом овојим од 20. Тек. м-ца Бр. 1 33 4, умолило је У-