Полицијски гласник

ВРОЈ 12

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 99

наредба тачно вршена. Али су после господа ОФицири нашли, да се таквим попашањем жандарма подрива њима аукторитет. И наредба је после опозвана. Отуда ћете данас видети по београдским улмцама, како се наши жандарми, напустив сасвим своју пажњу на ред и оигурпост, на читавих сто метара даљине, напред удешавају и намештају како ће каквог господина потпоручника, наредника или иоднаредника што више строго и војнички поздравити и салутирати му. Немачким , аустријоким , талијанским, француским генералима не ужива се аукторитет, када им жандарми не салутирају, али српским иотпоручницима то и само то много вредности побија!! У нас је свуда и увек само ситничарење. Него, после ове напомене, да наставимо опет нашу белешку. (наотавиће ое) — НОВ ИЗВОРНИ ЗАКОН ЗА ОПШТИНЕ у првој примени. На дан 1")-ог јануара ове године обављени су у целој земљи општински избори тајним гласањем, које је уведено изменама у закону о општинама од 3. децембра прошле године. У главноме познат је резултат ових избора у целој земљи и на основи тога резултата и личног службеног учешћа у примени новога изборнога система, покушаћемо, да у неколико речи оценимо тај систем и да укажемо неколике недостатке, које смо уочили. Као што је познато принцип тајнога гласања има и својих присталица и својих противника. Ми смо се у Србији још 1888. године одредили за тајно гласање при избору народних иосланика и доиста је чудно, зашто се за општинске изборе до данас избегавао тај систем. Ван спора је, да је овај изборни систем најпогоднији за народе Политички неразвијене и још недовољно васпитане за политичке слободе. Нашје народ годинама политички затуцаван и прво политичко доброчинство, које се таквом народу морало дати, т.о је: дати му арилике да се слободно изјашњава за пајбитније своје интересе. То је потка, на којој мора да се заснива свака права демократија. Општински избори од 15. јануара т. г. показали су, по свима извештајима, јединствено учешће бирача. 11еће бити претерано ако речемо, да је близу 90°/ о СВИ ЈУ нравних гласача у Србији учествовало у овим изборима. Овај и оволики нроценат гла<?ача еминентно потврђује ова два Факта: прво, да се, раније велики број грађана није смео политички опредељивати у општинским. изборима, и друго, да се изборпи систем свиђа народу, јер одговара потреби. Ову утврђену потребу не може више заташкати никакав политички идеалиста — присталица јавнога гласања и грађанске куражи. За јавни интерес свакако је претежнија иародна воља него ли начин, на који ће она бити изражена.

Ирвенствени и највиши политички принцип једне праве демократије мора свакако увек бити то: да сваки јавни посао носи печат чисте, несумњиве народне савести. Међу тим, код политички недозрелих народа у ту се савест дира са свију страна. Код нас је и сувише познат такозвани »утицај власти,« који се није могао излечити никаквим расписима. Овим изборним системом пресечени су у највећој мери сви недопупггени утицаји на слободу општинских избора, у првом реду утицаји несавесних општинара. Њихов утицај увек је био јачи и Фаталнији за ошптинске изборе од утицаја несавесних, или морално слабих полицијских органа. У последњим законским изменама, које се тичу овога новога изборнога система, вредна је пажње ова новина. Сада је, како изгледа, први иут законом санкционисано политичко груиисање и опредељивање грађана за општинске изборе. У иоследњем ставу чл. 54. ж. вели се : „ Сваки иредставник листе или његов заменик има ираво казати гласачу, којој партији или долитичкој груии која кандидатска листа џли кутија ирииада .« Ова новина је и добра и паметна и кад то стоји, онда треба од сада избегавати сваку тајанственост за извештаје, који се тичу општинских часника. То изазива неповерење и бојажљивост код грађана, јер их подсећа на доба, када се тобож није водила политика и када се народ упућивао на „слогу и љубав«. Слога и љубав то су баш појмови, који су увек налазили најлепше потврде у самоме народу. Њега томе не треба учити, али га треба поучити: иоштовању туђега права. То се може постићи само искреношћу и отвореношћу. Те искрености има у овој законској новини и за то велимо да је добра. Слобода политичког одређивања по општинама отално је раније замотавана и увијана у неке помирљиве пилуле. И баш кад се то чинило, онда је било најмање мира. Међутим врло је интересантно, да је наш народ баш данас, када му је законом казато, да се политички групише за општинске изборе, то врло мало учинио. Сви извештаји казују, да већина избора у земљи представља једно шаренило и чудну мешавину свију политичких странака. Значи,- да је свуда био претежан локални интерес над политичким. Ова, појава, донекле противна законодавчевој тежњи, дала је за резултат то, да је у нашој штампи већ прекорен народ, како је слабе политичке свести. Али та појава има једну добру страну, јачу од овога приговора. Да се веровало у већу цолитичку овест нашега народа, не би се ни морало прибегавати овоме изборном систему. Кад то стоји, онда је важна ова добит од те појаве: наш народ постепено ће се навикнути да и у политичком иротивнику гледа грађанина са истоветним правима. У томе лежи сва величина праве помирљивости. Ова појава је први корак за народно васпитање у овоме правцу. Доцније он ће умети, да се у оиштини потпуно нолитички издваја од свога противника, али и да га довољно респектује као пуноправна грађанина. Осећај за туђе право и слободу у новоју

је код нашег народа, а подизање тога осећаја чини прву и основну етапу на путу политичкога развића једнога народа, који хоће да буде слободан. Ко добро зна наше прилике у народу и ко уме да се узвиси над уским гледиштем наших друштвених иојава, признаће за исправно ово мишљење. Ми не мислимо овим кудити наш наивни сеоски свет. Он примере за политичку трпељивост ретко је када могао видети и из самога Београда. Бездушно би било осуђивати тај добри свет, који никад није имао прилике да буде бољи, него што је. Ево нрилике да буде бољи само ако буду били престали атаци на његову савест! Пошто смо са неколико речи оценили у начелу нов изборни систем, да побројимо неке недостатке, које смо мимогред приметили приликом ових избора. На првом месту морамо констатовати: да је наш закон о општинама и са овим својим најиовијим изменама задржао ону стару Форму, која чини цео овај закон једнцм законом без икакве системе. Сада се не зна шта је потребно за оне зборове, када се неко бира, а шта за оне, на којима има само да се реши какво општинско питање. Тајно гласање, као што је познато, уведено је само за изборе општинских часника, а за остале зборове остало је по с/гаром — јавно гласање. Измењена глава III закона о општинама, којој јр наслов » Бирачки и гласачки ссшсак,« као што сам наслов вели, регулише питање о гласачким списковима за обе врсте зборова. Међутим у тој глави начињена је забуна, од разних »рокова,« у којој је тешко наћи се једиом општинском писару. У чл. 25-ом вели се: »Истим начином износиКе се и објавити ови сиискови на десет дана ире сваког бирања на оссштинском збору и исаравку њихову и тада може тражити сваки до на осам дана пред избор или збор.« У чл. 27. д., пак, вели се оиет ово: »Бирачки саискови морају се закључити за пет дана нред одређени избор или збор. После тога рока неКе се у њих моКи накнадно увести нико сем случаја из чл. 21. иод в. ако арвостеаени суд аосле тога рока бг/де донео своје решење.« Ове две законске одредбе неоспорно толико су неразумљиве и противуречене, да дају прилике за најтеже повреде саме слободе избора. Крај ових двеју одредаба не зна се тачно: докле се има ирава на исправку бир&чких спискова. То се по општинама неједнако тумачило. Под истим заглављем има и овакав један оделити члан (27. б.): »Сее што је о роковима ка.зано у закону о иостуику судском у грађанским иарницама важи и овде «. Када се узме да је већина рокова из ове главе од 24 часа, онда је за те најкраће рокове неразумљиво, шта се хтело овим објашњењем. Ако се ту мислило само на значај празника у питању о роковима. онда је тај члан био сасвим излишан. Пређимо на остале недостатке ових измена. Чл. 39., који говори о саставу бирачкога одбора, требало би изменити и