Полицијски гласник

ВРОЈ 16.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 16. АПРИЛА 1906.

ГОДИНА II.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК ПЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОлиЦИ^ски ГЛАСНИК" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. Претплата се полаже у наПред, и то најмање за пола године код свију иолицијских власти и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у ошпте 12 динара годишње За иностранство: годишње 24, иолугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" ие продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО ТАЈЈ4А ПОДНЦЦЈД (изТасимог Диевни^а) (НЛСТАВАК) 36. Једнога, дана, биће то пре три године, доиутују у Беч два странца. Један старији, тако у 45. години, а други млађи, у 27. години. Обојица фини љш , образовани, господскога понашања/ Први одседне у Гранд Хотелу и запише се у књигу путника под именом: Ше1 с1е Ба1егпег, а други у Имиеријалу под именом: Јоћапп &е Рисћо^аћг. Као што се зна оба су ова хотела првога реда и од најскупљих у Бечу. Оба странца живела су раскошно, проводили се лепо, јављали се по забавама, позориштима, опери, варијетима итд. Нико на њих није ништа сумњао — само што је тајна Полиција мало из даље обратила позор на њих. Један од вештих детектива упозна се са њима. ГЈредстави им се као странац у њиховом хотелу. И сгупи са њима у интимно пријатељство. Пратио их је свуда, частио се и гостио с њима, остајао по читаве дане и ноћи у њихову друштву, прибирајући на тај начин податке о њима. После неколико дана јави се онај први странац у банкарску радњу Ајзнерову и нонуди мексиканске и турске папире у вредности 60.000 Фор. Оволика сума падне сумњива. И тајна полиција сада још живље почне трагање. Када је детектив са својим послом већ био готов, умеша се отворено и сама власт. Отггочне се кривична истрага. која сада обелодани : да су оба ова. странца опасни интернационални лопови. Открије се цела ствар и изнађе се: да се онај први зове лажним именима: Карло Латернер, Нојел Бријо, Хари Ле Блакбурн, да је рођен у Варшави. а у последње време ингкињер у Лондону; а онај други

да се зове још и В. Херберт, Н. Симон, Артур Пене, Н. Хелијас и Н. Бодиско, из Јоживке, у Русији... Обојица су често путовали и по суву и по мору. И где год су улучили згодну прилику — варали с.у и крали. На лађи између Булоње и Фолкестана украли су један пакет, који је припадао осигуравајућем друштву »Ла Фонсијере«, у вредности 60.000 Фр. све самих руских облигација, ломбарда. Ове папире продали су после у Фраекфурту... Други пут на енглеској лађи, која одржава везу између Булоње и Довера, предигли су акције мексиканске народне банке у вредности 80.000 Фор. Од ових папира, који су били својина приморског осигуравајућег друштва у Лондону, један део ухваћен је при Латерну, а други је остао непронађен Трећи пут извршили су превару у самом министарству Финансија у Иаризу и од чиновника Деларжа дигли купоне Француске ренте у вредности 80.000 Фр. Путовали су после у Лондон, Ницу, Монте Карло, играли тамо на рулету; издавали се час за банкаре, час за Фабрикацте, за предузимаче трамваја.... Говорили су да имају пиваре у Лондону, златне руднике у Сибиру и т. д. Хвалили су се, да имају и одржавају пријател>ство са многим, већим личностима по Европи; да се познају са свима важнијим банкарима; са многим министрима, аристократама итд. У Беч су дошли, да ту распродаду, што је остало папира, па онда да се крену на — исток... По свој прилици да би онда. у овом свом путовању, свратили и нама у Београд Када смо већ почели, онда да испричамо још који интересантан случај. 37. Бечка дирекција добила је једнога дана депешу из Хамбурга, да се трага за некаквим касиром Болером , који је наиравио ФалсиФИката и разних деФицита на 200.000 марака. Депеша је одмах саопштена детективима. Један од њих, по имену Келер,

трагајући за траженим лицем,, примети: да се у једном хотелу, у првом бецирку, настанио од пре два дана један странац, доста сличан послатом оиису. И дадне се за њим да га прати. Странац се је, наравно, као што то раде оваки људи, у књизи путника записао под другим именом. Али Келер је, пратећи и посматрајући га сваким даном, све више долазио до уверења, да ће то бити касир Болер. И како тајној полицији на западу све мора стајати на услузи, Келер се онда реши, да прегледа и пртљаг странчев. Једнога јутра, када је странац изашао из хотела, детектив се, у споразуму са портиром, упути горе уз степенице. Уђе у собу странчеву. Удешеним кључем отвори коФер. Сваку стварчицу и рубље тачно прегледа. И доиста на џепној марами прочита почетна слова имена Болеровог. Разуме се, ствар је била одмах готова. Полиција је могла јога тога дана са сигурношћу спустити своју тегпку руку на раме Болерово. — А шта би ви радили - да се је случајно онај странац вратио одмах у своју собу и тамо вас затекао да претурате по његовом коФеру —• упитан је детектив Келер. — Не би ме тамо нашао. — Како ? — Вама је познато, да је нама стављено на службу све особље хотела. —■ Знам. — Ако би се, дакле, путник вратио у хотел, дошао би по обичају код портира за свој кључ. Портир би му се извинио. да је кључ од собе горе код собарице. Странац би се онда упутио уз степенице. У том моменту портир би електричним звонцетом дао знак собарици (обично дуго држ.ећи за електрично дугме). Собарица видећи опасност, да ме у моме послу затеку, изашла би пред странца. Овај би казао број собе и тражио да му се отвори. Собарица би се, претурајући по својим кључевима, вајкала, већ како оне умеју