Полицијски гласник

БРОЈ 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАПА 197

морам претпоставити — и овај ме случај непосредно нагони да ту претпоставку учиним — да опажени штап и стварии штап нису једна и иста ствар, јер кад би они били једна и иста ствар онда би за мене било немогуће да за штап, који ми у води изгледа преломљен, тврдим, да није и у ствари преломљен, јер. онда би преломљени штап у води био исто тако стваран као и непреломљени штап ван воде, гато је очевидно нетачно. Према томе кад тврдим да ме свест, опажајући да је штап у води иреломљен, вара, онда то тврђење може само значити, да моје опажање штапа (или да оиажени штап) и стварни штап нису једно и исто , да ја стварни штап у опште не могу ни да опазим, да су сва моја опажања, да су сви чулно оиажени објекти само ссреставе, садржаји моје свести и да ван мене не иостоје. Тиме што ја тврдим, да су ствари које ја опажам само у мени, у мојој свести и да ван мене не посгоје, ја тиме не одричем да има ствари ван мене, шта више егзистенција тих спољних ствари је несумњива, јер без њих ја не би имао никаквих оиажања у себи, објекти мога опажања доказ су да тих спољних ствари има и ако их ја непосредно као такве не опажам. Доиста данашња Физика и узима, да се у спољњем свету налазе само молекули и атоми, који се крећу у празном простору, а које ми не опажамо; наша оиажања постају у нама тек утицајем тих спољних ствари односно њихових кретања на наше чулне органе (треперење етера производи у оку осећај светлости, треперење звука у уху осећај слуха и т. д., светлост и звук као осећаји постоје само у нама). Чим се на тај начин потпуно издвоје спољни, физички (материјални) . и унутрашњи, психички (духовни) свет одмах нам постаје јасно како и у коме нас смислу наша непосредна свест може варати. И опажени штап ван воде, који се опажа као непреломљен, и опажени штап у води, који се опажа као преломљен, само су објекти нашег опажања и ван нас не постоје. Оба та опажена објекта, обе те чулне преставе односе сена један и исти стварни објект на стварни штап. Тај стварни, објект остаје као стварни објект онако непреломљен у (стварној| води исто као што је био кад је био и ван воде, међу тим он нам се у том случају јавља у нашој свести као преломљен. То значи, да се наша чулна представа стварног штапа у једном случају слаже тачно са стварним објектом штапа, док у другом случају то слагање не постоји; у једном случају и у иашој престави јавл,а св штап исто тако непреломљен као што је и у ствари (т. ј. као што је и спољни стварни шта'н штап ван нас) непреломљен, у другом случају пак он се јавља у нашој свести као нреломљен, док је у ствари непреломљен. У чему се дакле састоји варање наше свести у овом случају? Оно се, као што се види, састоји у неслагању нашег оиажања са објектима сиољњег света. Сад се тек може разумети наше тврђење, да нас наша непосредна свест као таква не вара, да је оно што постоји у нама, што је свесни садржај нашег оггажања, за наше опажање онако

како се преставља дз је, и да нас наша свест, наше непосредно опажање може варати само у односу на спољни свет, на ствари које су ван нас, ван наше свести. Наша чулна опажања у води преломљеног и ван воде непреломљеног штапа као чулна опажања имају подједнако право на признање своје егзистенције од наше стране, обоје су као чулна опажања непосредиа Факта наше свести, и према томе у свести су оба на исти начин реална. Али та два Факта. опажања немају исту вредност и у односу на спољне ствари које представљају, јер један одњих тачно представља спољни објект, на који се односи, док други то не чини. Наша свест пас може дакле само варати у односу на егзистенцију ствари које су ван нас, иначе су за непосредну свест сва њена опажања, сви њени искази подједнако тачни. (иаставиће се) Д-р Бранислав Петронијевић. сЖ> ОМРТНЕ И ТЕЛ.Е0НЕ КАЗНЕ по старом срисЈ^ом за^омодавству

(нАСТАВАк) Овакви случајеви били су изузеци али су постајали све чешћи у колико су мекшале друштвене нарави тако, да су доцније у неким крајевима сасвим потисли крвну о.свету. Крвна освета постала је изузетак а откуп правило. Сличан развитак морао је бити и у нашем друштву до појаве писаних закона. На ове промене нема сумње да је и хришћанство имало јак утицај. Чим је српска држава почела стајати на своју снагу, а државна организација потискивати организацију крвнога сродства, изменили су се и односи између преступа и казне. Место друштвених група основаних на крвном сродству јавља се држава као целина и она сматра за свој} т дужност да ради против убиства и да гони убице. Она не укида накнаду, која се при мирењу давала за крв, али поред накпаде тражи за себе још и глобу, тражи вражду. И'з тота излази да се глоба, коју је стара српска држава тражила за крв убијеногад звала вражд а, а. вражда у неким законицима далматинских градова. Реч вражда , долази од речи врагЂ (као од крив, кривда; од прав правда) што значи непријатељ. У правном значењу вазда је означавала суму новца, која се узимала за убиство. 1 ) У колико се види из наших споменика први пут налазимо овај израз употребљен у повељи Краља СтеФана Уроша(1242 до 1276), која је дата Дубровчанима, затим за владе краља Милутина итд. Међутим колико се може видети из старих споменика, држава није укидала ону накнаду, коју је имала породица убице или сам убица да даде сродницима убијенога, већ се држава сама бринула за своју вражду. 2 ) И ако су у старој српској држави посто-

Ј ) В. В. ЈагичЂ. ЗаконБ Винодолбсши. С. Г1. Б. 1880. отр. 44. '') Ст. Новаковић. Село 92.

јали писани закони, у којима је била одређена казна за убиство, а које је више примењивала црква, или црква тражила од власти да се примењују, то су ипак доета дуго остали у снази патријархални обичаји. Колико су дубоко биле укорењене патријархалне миели о вражди и о кривици убиства показује једна веома драгоцена дубровачка белешка о прегововорима, који су баш по том предмету вођени међу кнезом дубровачким и краљем Милутином. Та је белешка из године 1308, и у њој се говори, како је вајкадашњи обичај за свих дотадашњих кнезова дубровачких и краљева српских, да Дубровчанин плаћа вражду (глобу за убиство), кад се догоди да Дубровчанин убије српскога грађанина, а српски грађанин, ако би Дубровчанин био убијен. Дубровачки кнез тога времена, држећи се новијега сматрања, хтедне да уведе казну смртну за убиство, али наиђе на отпор и у самих Дубровчана, који су такође хтели да држе стари обичај. Тога ради кнез и опћина дубровачка пошљу тај спор на пресуду у Млетке. Из Млетака их упусе да виде прво, били српски краљ пристао на такту промену за своју земљу, и били хтео дати реч, да ће он такво кажњавање убиства вршити у своме подручју. Краљ Милутин, пред којега је тај предмет дошао, одговори: да он никако не пристаје да у својој земљи место вражде уводи смртну казну за убиства. не за то, што би хтео штедити крв својих поданика (диос1 по1еЗза(; зраг^еге зап^утет зиогит), већ што жели да чува и држи стари обичај врашде својих предака и свој (вес1 уо1ећа1; вегуаге е1; 1епеге апИдиат сопаие ккћпет угавс1ае ргаеАеззогит зиогит е! знат). Овојекрал. н заклетвом потврдио. 3 ) После Краља Милутина, вражда, као што ћемо видети доцније, губи свој значај особито у оно време кад Душан даје свој законик и утврђује писмено суђење на основу писаних закона. Тако је крвна освета, управо правило друштвенога уређења основаног на крвном сродству да се тражи глава за главу и крв за крв, мало по мало и у српском друштву током средњих столећа замењивана откупом сродницима и враждом држави , докле најпосле држава није сама узела на се дужност да казни убице. Смртне казне. Пре него што пређемо да говоримо о смртној казни код нас и разним облицима њеним, који су код нас примењивани у разним временима, да наведемо како групише смртне казне чувени зналац етнолошке јуриспруденције Д-р Алберт Херман — 11ост (1)г АШег! Негтап Роз!;) у својем научном делу Огишјпвз с1ег е11то1о^18сћеп Ј шчврги^епг. Пошто је д-р Пост проучио правне односе н обичаје код разних народа целога света и племенских група, то је резултате својих научних истраживања изнео у горе поменутом делу. Па оном месту где говори о смртпој казни вели, да се смртне казне налазе код свију народа

3 ) М. Пуцић, Споменици Српоки књ. II. отр. 152 до 153. — Ст. Новаковић. Село стр. 92 —РЗ.