Полицијски гласник

■V

СТРАТТА 228

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 2?

одовог првог аргумента заслободу воље, односпо невависно од тврђеља да је пепосредна свест о слободи илузија. Докази противу слободие воље, на које сада прелазимо, престављају праве доказе детерминиста, и кад би ти докази били тачни ми би смо, хтели не хтели. морали иашу непосредну свест о слободи објавити за илузију, ми би смо дакле у том случају морали на један од показаних начина објаснити постанак тога иашег илузорног осећања о слободи наших вољиих радњи. Као што се види, права опасност индетерминизму прети од ових доказа, и зато ћемо их и ми гледати да испитамо у њиховој аргументаторској моћи тако, да не остане никакве сумње о томе, да се индетерминизам на супрот њима може потпуно одржати. Сви се ти докази против слободне воље могу поделити у две групе. Прва група обухвата први, главни и у ствари последњи могући доказ против слободне воље, на име доказ из закона узрочности, затим доказ из става о постојапству епергијо, који са законом узрочности стоји у непосредној вези. Друга група обухвата све доказе иа основу појединачних случајева узрочности. т. ј. на основу појединачних случајова у којима се може показатИ зависност људских радњи од претходних узрока. Ова друга група доказа оверава прву групу, јер прва за себе без ове друге не би била. довољна, пошто би њена аргуменгаторска моћ у том случају била чисто логичке и априорне природе. Како докази друге групе налазе свој општи израз-у моралној статистици људских радњи, а докази прве групе у главном :Се крећу око општег закона узрочности, то ћемо ми према томе дати и паслов тим одељцима. С. Слобод а воље и закон узрочности. Главни и последњи доказ, који се износи и који се може изнети противу слободне воље, лежи у свеопштој важности закона узрочности. Тај доказ има две своје Форме, једну индуктивну и другу дедуктивну. У индуктивиој Форми тога доказа закону узрочности придаје се општа важност само за природне појаве, па се на основу тога хоће његова важност да прошири и на духовне појаве. У дедуктивној Форми тога доказа пак закону узрочности придаје се аисолутна т. ј. свеопшта важност, став узрочности ту се сматра као логички нужан и несумњив став, чија се важност нигде не може сгавити у питање, па дакле ни у области духовних појава. Ми ћемо прво прегледати индуктивну, па ћемо онда промотрити и дедуктивну Форму тога доказа. Доказ противу слободне воље на основу закона узрочности може се у индуктивној Форми својој Формулисати овако. Наука је својим испитивањем природе утврдила, да се све природне појаве покоравају закону узрочности, да је свака појава уприроди одређена узроцима, који јој претходе и који је изазивају, она је дакле утврдила несумњиву безизузетну важност тога закона за све појаве природе. Природа и дух, спољни свет несвесних материјалних појава и унутрашњи

свет свесних духовцих нојава, чине делове једне једине целине, материјалиодуховног Универзума, света у опште. Какоу једном огромном делу овога света, Природи, влада несумњиво закон каузалитета, а Дух је, као део исте целипе чији је део и Природа, везан нераздвојним везама за ГЈрироду (тако наша људска свест везаиа је за наш материјални организам а нреко овога и за спољни свет), ми морамо - - и овде лежи речени доказ — нужним начином закључити, да закон узрочности важи исто тако и за појаве духа као што важи за појаве природе, ми морамо дакле закључити, да безузрочних промсна у нашој овести нема, да дакле слободна воља не постоји. Ми остављамо овде на страну несигурност индуктивног доказа у опште, која се, као што је познато, састоји у томе, што се из извесног броја искуствених чињеница исте врсте, па ма колики тај број био, никада не може извести општи закључак, који би валшо за све чињенице исге врсте. Ми дакле остављамо на страну и саму несигурност става узрочности за природне појаве, у колико се тај став сматра као чист индуктивни став задобивеп на основу самих чињеница искуства, ми ћемо овде показати несигурностгорњег доказанасасвим други начин. Горњи индуктивни доказ, да став каузалитета, пошто важи за један огромни део света (за Природу), мора важити за свет у опште (дакле и за Дух), само би онда био доиста доказ коме би се, као и свима индуктивним закључцима који се оснивају на великом броју чињеница, морала придати велика вероватност, вероватност која се поклапа са извесношћу. када би се он односио на искуствене чињенице једне и исте врсте. Међу тим баш ово последње, што чини нерв сваког индуктивног доказа, овде није случај. Јер иојави природе и иојави духа престављају две сасвим диспаратне групе појава, област првих појава је несвесна материја, а област других појава је свесни дух, према томе оно што важи за појаве материје не мора. важити и за појаве духа, и из тога, што је став узрочности несумњив за појаве природе, не следује ни мало његова нужност и за појаве духа, сасвим је могуће да се д.ух, као нешто сасвим различно од материје, не покорава закону узрочности. (наставиће се) Д-р Бранислав ПетронијевиЂ. —^1==ОМРТНЕ И ТЕЛЕСНЕ КАЗНЕ по старом српсз^ом за^онодавству (ИАСТАВАК) Осим ових телесних казни, предвиђене Градским Законом, а које сакате, било је и других, које не сакате. Од тих казни иоменућемо овде само батииање. Ова се казна врло често примењивала у средњем веку. ЈТаш Градски Закон предвиђа батине у овим случајевима:

1. ГСоји из свете цркве.ирибеглицу, надајуЈш се па своје госиодство, истргнс, да буде бијен и пос.лан у прогонство (§ 7. . 2. Онај, који одведе робињу или слободну, прво се казни бојем, па за тим стрижењем косе и одсецањем обе руке (1 22). 3. Батинањем казнио се и бнај који помаже отмицу женскиња (§ 4 а). 4. Поред стрижења и сечења носа кажњавана је батинама жена, која учини прељубу с робом својим (§ 43). 5. Жеиа која нема мужа, на се смеша с робом својим, ако нема деце, да се батина и да јој се коса одсече. Роб пак такоЈ)е да се батина и да се остриже (§ 44), 6. 1Јрељубници између других казни кажњавани су и батинама (§ 45). 7. Они, који украду што од друге цркве изван олтара, поред стрижења и изгнанства кажњавани су и батинама. (§ 48). 8. Онај који има жену, па се смеша са робињом својом, да се казни бојем (| 60). 9. Онај пак који с туђом робињом блуд учини, ако је сиромах, да се казни батинама,и да плати господару робиње новчану казну према стању своме до 36 златника (§ 61). 10. Батинама кажњавани су још и они, који суделују у метежима или који заведу девојку без знања роднтеља (§ 6 и 65), Поред смртних и телесних казни ГраДски Закон предвиђа у извеспим олучајевима повчане казне и изгнанство. Већина телесних казни или казни које срамоте, рстко су примењиване саме за се, веЈг су обично комбиноване с казнама које сакате или с новчаним казнама. С преводом Градскога Закона као једним делом црквених закона у српско друштво уведено је и казнено право византијско. Може се веровати да је у ерпском друштву још за дуго време после превода Градскога Закона остало у снази обичајно право. И у колико се у сриској држави средњега века заводио ред по византијском законодавству, у толико је над обичајима преовлађивао писани аакон. Али како је у Византији као у источном делу Римскога царства извршена кодиФикација Римскога Права под царем Јустинијаиом (527—565), те је дат коначни облик у Институцијама и Дигестама у Јустинијановом Зборничу и у Јустинијановим Новелама, то је из ова четири састављена дела склопљен познатИ Зборник Римскога Права (Согриз 1ИП8 с Ј у Ш в ). Зна се да је овај Зборник Римскога Права постао одмах законик за тадашње Римско Царство. Овај посао цара Јустинијана ударио је вечити темељ правне свести и просвете . потискао је доцниЈе варварске обичаје на целој кугли земљиној, па, разуме се и правне обичаје словенских народа, а нарочито Јужних Словена, који се населише на класичној земљи Римскога Права где засташе и римски ред и римску администрацију и римско суђење. Овај Јустинијанов Зборник писан је скоро сав латинским језиком, али још у Јустинијаново време већина нових закона пи-