Полицијски гласник

БРОЈ 30

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 251

у унутрашњем духовном свету. Кад се порекло обе ове тешкоће увиди и оне уклоне, онда ће се увидети, да је и спонтана промена у непосредној свести, дакле слободна воља, логички потпуно могућа. Да ли апсолутних промена има или нема, питање је које ми овде не можемо расправљати, јер оно спада у најтежа и најдубља питања МетаФизике. 1 ) Што ми хоћемо овде да утврдимо то је, да кад би апсолутна промена била могућа, да таква промона неби ни у ком случају могла бити спонтана. Јер очевидно је да, ако се једна промена састоји у томе што њоме нешто постаје из ништа, онда је немогуће да та промена почне сама од себе. Ништа на име не може само од себе ирећи у нешто, ношто, док још није постало нешто — а то оно постаје тек променом —• оно не постоји, дакле не може ништа ни ночсти. Обратно могло би истина нешто прећи у ништа — допустивши разуме се да је тај прелаз једног у друго у опште могућ — али би спонтана промена значила би у том случају само уништење бића, а ми у нашој свести са таким спонтаним променама очевидно немамо посла. Кад се тврди да је спонтана промена у опште немогућа, онда се увек тврди — и у томе се састоји прва од оне две горе поменуте тешкоће — да је она зато немогућа, пгго би престављала у ствари постанак из ничега. Јер, вели се, како може промена сама од себе-да почне кад она; нре него што је почела, не постоји, из чега би изишло, да би спонтана промена, кад би постојала, значила промену која иостоји пре него што постоји, а то је противречно и немогуће. Међу тим овако аргументирање вреди само, као што смо и ми сами то мало пре изнели, за апсолутну нромену, која преставља постанак из ничега. Таква спонтана промена доиста је немогућа, јер би она доиста морала бити ту пре него што је почела, пошто би ништа морало у ствари већ бити нешто да би постало нешто. Сасвим друкчије пак стоји ствар са променом, која се збива на нечему што је већ ту. У том случају не изазива сама промена као такова себе. већ биће, које је као такво нешто стално и непроменљиво, нешто што не постаје из ничега и не прелази у нишга, изазива промену у себи и на себи, промена почиње сама од себе само у толико у коли&о је биће само од себе отпочиње, у колико биће, које у себи и на себи такву промену изазива, није приморано никаквом иретходном променом да је изазове. Спонтана промена дакле сасвим је могућа кад се она схати као чисто релативна промена, као промена која се збивана нечему што је стално, јер она у том случају не преставља постанак из ничега, већ постанак из нечега што је већ ту, што се само претвара из једног нешто у друго нешто, или што прелази с једног места на друго (кретање).

Ј ) Ја сам тај проблем расправљао у своме немачком делу »Рппсјрјеп (Јег Ме4арћу21к. I Вапс! 1-1е АћЉеИип§. АН^етете Ои1о1о&1е ип<1 <Ие Гогта1еи. Ка1е§опеп. МИ етет Апћап§: Е1етеп4е (1ег пеиеп Оеоте4пе. НеШеЉег§; 1904» (Ега4ег АБасћшН, Кар. IV стр. 71—124).

Али ма да је истина да се спонтана промена може схватити, чим се промена схвати самокао чисто релативна промена, ипак за схватање могућности спонтане промене још је много важније уклонити другу тешкоћу. На име није довољно само, да спонтана промена буде релативна промена на нечему што је већ ту, него је апсолутно нужно, да она буде још и свесна промена, и само у неувиђању овога другог услова од стране противника слободне воље и произилази у крајној линији њихово тако тврдоглаво одрицање могућности њене. Да несвесна спонтана промена није могућа, није тешко увидети, кад се само дубље погледа у природу несвесне промене. Јер несвесна промена значи промену у нечему што себе није свесно, значи промену у бићу које је себе несвесно. Таква промена очевидно је да сама од себе не може почети, јер и ако је сама вечита егзистенција несвесног бића, т. ј. егзистенција његова која нема почетка и свршетка, саома могућа, ипак промене у таквом бићу не могу никада саме од себе отпочети. Несвесно биће на име није себе свесно, оно није свесно ни могућности промена у себи, те по томе оно није у стању да само од себе у себи изазове промену. Спонтаиа промена, која би се десила у несвесном бићу, значила би промену која као таква сама од себе почиње, она би значила не промену коју биГхв у себи изазива, већ промену која саму себе на бићу изазива, таква би нромена била нешто што нема свој супстрат у самом бићу, већ нешто што сасвим независно од бића постаје, таква промена значила би у ствари постанак из ничега, она би дакле значила апсолутну спонтану промену, а овака је промена, као што смо видели, немогућа. Спонтана промена у несвесном бићу престављала би у исгини апсолутни случај, нешто чији се постанак апсолутно пе би дао схватити, она би нрестављала, логички говорећи, последњи разлог који не само што нема никаквог разлога ван себе, него никаквог разлога ни у себи, а такав последњи разлог логички се неда схватити. Међу тим сасвим друкчије стоји ствар са спонтаном променом у свесном бићу. Свесно биће не само што егзистира него је још и свесно своје егзистенције, оно зна за своју егзистенцију. Знајући за своју егзистенцију оно зна и за могућност промене у себи, и зато за њега нема никакве сметње више, да промену својих свесних „садржаја само собом изазове. Они који доказују, да су свесне спонтане промене немогуће, они очевидно не воде рачуна о томе, да придолазак свести бићу мења из основа однос бића према његовим променама: док је год биће несвесно оно очевидно да само себе никако не може мењати, промене су у том случају нешто што је исто тако нужно и независно од њега дато, као што је нужна и сама егзистенција његова, међу тим чим биће постане себе свесно оно посгаје свесно нужности своје егзистенције, које нема ни ггочетка ни краја (ово треба тако разумети, да појединачно свесно биће постаје свесно вечности бића у опште), а

у исто доба постаје свесно и могућности промена у себи, оно постаје тога свесно да су промене нешто што се само на њему збива а што самог њега као таковог у основи његовој не додирује, оно постаје свесно да су промене само релативне а не и апсолутне (само кад би промене на бићу биле апсолутне, не би ни само свесно биће било у стању да их спонтано изазове), ништа дакле не постоји више што би га могло спречити, да спонтане промене у себи не изазива. Свесна спонтана промена не преставља више, као гато је то са несвесном случај, последњи разлог који нема никаквог разлога ни ван себе ни у себи, већ она преставља последњи разлог који је сам себи разлог, она је нешто што је чсто тако само собом схватљиво, као што су аксиоме Математике и Логике евидентне истине, она није више случај у аасолутном већ само у -релативном смислу, на име само у толико у колико у својој егзистенцији није одређена никаквим претходним узроком (претходном променом). Ову последњу одредбу свесне спонтане промене, на име да она није случај у апсолутном већ само у релативном смислу, треба нарочито нагласити, јер у њој лежи подлога за решење питања о одговорности. Спонтана промена престављала би, као што рекосмо, само онда апсолутан случај, када би она била могућа и у области несвесног бића, међу тим ако је она могућа само у области свесног бића, онда је свесно биће оно, које ју изазива, оно је њен творац, пошто она без њега не би могла постати, оно је дакле и одговорно за њено јављање. Као што се из ових наших излагања види, закон узрочности је логички нужан принцип само за област несвесних појава Природе, у Природи је доиста спонтана промена немогућа, у њој доиста свака промена мора имати свој узрок у једној претходној промени. Ади закон узрочности, који тражи да је узрок свакој промени у претходној промени, не важи и не мора важити и за појаве у свесном Духу, пошто је у свести спонтана промена, као промена која је сама себи узрок, сасма могућа. На тај начин показано је да је дедуктивна Форма доказа немогућнооти слободне воље на основу става узрочности исто тако нетачна као и индуктивна Форма његова, и тиме је показано, да је слобода воље сасма могућна. Да она доиста и постоји, из ових се доказа не може извести, то се само може извести на основу првог дирекгног доказа о слободи воље, а чим се обори главни доказ противу слободне воље, доказ на основу закона узрочности, онда је тиме несумњива важност оног првог доказа за слободу воље осигурана, и ми смо у праву закључити, да слобода вол>е доиста постоји. Са законом узрочности, чија је безизузетна важност у области природних појава, као што видесмо, несумњива, стоји у непосредној вези закон о постојанству снаге или енергије, којигласи: сума актуалне и аотенцијалне енергије у арироди стална је количина (под актуелном енергијом разуме се енергија крегања, а под потенцијалном енергија мира). Кад би се и