Полицијски гласник

БРОЈ 18

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 397

они, ма колико да се разилазе у сиоредним нитањима, потнуно су сагласни у основним принципнма нове ншоле. Са ових разлога, а да би се избегла разнолика и, често пута, произвољна тумачења њених противника, неопходио је иотребно и корисно, да основне идеје ове школе, у којима су све њене присталице потпуно сагласне; које их сједињују у једну целину и дају им заједничко име, буду тачно Формулисане. Ово је у толико потребније учинити, што су питања која изучава криминалноантрополошка гнкола, питања практичног живота, која су увек живо интересовала наше друштво, и у чијем су решавању узимали учешћа, директно или индиректно, сви друштвени чланови. Нове идеје могу, по нашем мишљењу, имати озбиљног утицаја само онда, ако их и шира публика буде разумела. Несумњиво искуство увек је доказивало, да су људи добри или рђави према нарочитим особинама њиховог психичког бића, и да према овоме има људи наклоњених добру или злу. Такво је данас, а такво је и увек било универзално и неосиорно искуство. Узимљући ово за полазну тачку. а имајући пред очима пример психијатрије. нова криминално - антрополошка школа ставила је себи у задатак, да аналише и објасни, од њиховог почетка, ове индивидуалне особености, које стално прате злочинца и образују осров рђавих особина његовог духа, и које га најзад, у појављеним приликама, гурају у злочин. Ова тежња школе неизбежна је и логична последица огромног развитка психологије у данашње доба, или још боље, развитка психо-Физиологије и психијатрије које сваком психичком Феномену, свакој душвсној болести, па и најмањој поремећености, траже органску базу и узроке у променама организма. Овај начин поступања представља основни принцип ових наука; то је резултат њиховог развитка и њиховог научпог искуства. Кад (.твар овако стоји, и кад Феномени, као што су : љутња, гнев, бесомучност и т. д. имају органску базу. која је у вези са променама организма, било би незгодно, па чак и немогуће допустити, да је овај органски основ одсутан и без утицаја у Феноменима, као што су свирепост, крволочност и т. д., који у даним приликама воде у злочин* Сви ови Феномени, и ако су различни, имају исту природу. Ако, дакле, осећаји и идеје имају своје органске процесе, са особеним и довољно одређеним цртама, онда ових процеса мора пити и у свима могућим нијансама ових осећаја и идеја, које су врло често од нресудног утицаја у животу човека злочинца. Принципи криминално-антрополошке школе могу се иотпуно применити и на изучавање случајних злочинаца. Ми знамо врло добро, да сви људи не падају у злочин у приближно или иотпуно једнаким и несрећним приликама, већ само неки од њих. Који дакле? Они који припадају типовима мање савршеним и за борбу у животу мање подобним; људи са

извесним органским иедостатком, молсда врло лаким, али притом довољно кобним и потпуио довољним , да их онеспособи за отпор злу. Узалуд ћемо у природи тражити међе, које означавају границу; у место ових међа, наћи ћемо само ирелазе — многобројне и иепојмљиве нијансе. С друге стране опет, несрећне и неповол ^пе ирилике околине дејствују пггетно на сложено психо-фпзичко биће, остављајући у његовом оргапизму плиће или дубље трагове, и производећи ненормална органска стања, краћег или дужег трајања; то су у истини стања болесна која, појачана још предиспозицијом, постају непосредни Фактори и одлучујући моменти алочиначког акта, онако исто као год што и наступ гнева, праћен пролазиим поремећајем органских Функција, постаје непосредни Фактор и одлучујући узрок каквог неразмишљеног акта. Ево Фономепа на којима је заснована социјална теорија злочина која је, услед чудноватог неспоразума, била у почетку схваћена као пешто противно органској теорији. Ми позиајемо човечји живот само под директним утицајима прилика социјалпог живота, и с тога не можемо и не смемо посматрати засебно ни теорију органску, ни теорију социјалпу већ нам је потребна и социјална и органска теорија злочина. Криминално-антрополошка школа изложила је и развила ову последњу теорију; њени осповни нринципи, њене методе и циљ, могу се резимирати у ово неколико тачака: 1. Криминално - антрополошка школа не признаје принцип талијона и његове разноврсне модиФикацијс као главни и једини основ сваке судске казне; једини и искључиви основ и циљ казне за ову школу, јесте потреба за заштитом друштва противу штетних и непријатних иоследица злочина, било помоћу моралне поправке злочинца, било помоћу његовог удаљења из друштвене средине. Битни карактер кажњавања , према овоме , из основа се мења, а и сама идеја о кажњавању постаје рационалнија: није више реч о иснаштању или о задовољењу осећаја освете. 2. Криминално - антрополошка школа не задовољава се, да изучава само злочиначко дело ; пре свега она озбиљно проучава самог злочинца у свима његовим многобројним типовима; она тражи да тачно одреди узроке, који су произвели злочин; она за тим изучава СФеру злочинчеве акције, као и потребне мере за заштиту друштва од његових опасних акта. Криминално -антрополошка школа не изучава злочинца као апстрактно биће, већ изучава праве, стварне и веома разнолике типове злочинаца, т. ј. онакве какве нам показује живот, суд и затвор. Школа ова, најзад. не ствара спекулативне теорије на рачун злочинца, већ га аналише према чисто научним подацима и помоћу разноврсних егзактних метода, које се исто тако примењују и за изучавање осталих природних Феномена. 3. Криминално - антрополошка школа види у злочину резултат двају Фактора, двају утицаја, који делају реципрочно: прво су индивидуалие особености, које

произлазе из саме злочинчеве природе и његове психо -Физичке организације, и које образују основу његовог карактера, као и сваког другог човека; друго су стални утицаји, било климе и природе злочинчеве земље, било друштвене средипе у којој он живи. 4. Ослаи.ајући се на егзактнз податке, криминално-антрополошка школа сматра злочинца као створење са непотпуном и несрећном организацијом, које је неспособно за борбу у друштвеном животу у иоле неповољнијим приликама. Неспособност ованије апсолутна, већ релативна, и зависи од веома разноликих прилика. 5. Што се тиче узрока злочина, криминално - антрополошка школа класифицира их у три категорије: 1 унутрашње и неиосредне, који потичу из психо -Физичке организацијс злочинчеве; 2. узроке удаљеније, који се крпју у неповољним и несрећним приликама злочинчевог живота, и под чијим се утицајима оргапске особености развијају у Факторе злочина, више али мање сталне, и 3. узроке иредисаозирајуПе , које гурају у злочин песавршене организације. 6. Ностављајући на изложени начинпитање о људскоме злочину на научни терен, криминалио-антрополошка глкола има за циљ, да из основа проучи данашњег злочинца и његове злочине каб обичне и природне Феномене, и да их изучава у свом нространству њихових многобројних Фактора, почев од њиховог порекла и најудаљеније клице на до њиховог потпупног и коначног развића. На овај начин она сједињује питање о појавима људског злочина са великим социјалним питањем, и сматра ове Феномене као пеизбежни резултат реципрочне активности Фактора социјалних и индивидуалних; са ових разлога она истиче неопходну потребу превентивних мера за успешну борбу против злочина. 7. Излази логично из свега изложеног, да криминално - антрополошка школа ие одобрава репресивна средства, у напред одређена, са њиховим специФичнич карактером и ограниченим временом трајања. [Тротивно овом она тврди, да у сваком злочииу треба ценити индивидуалне особености, и простудирати их скрупулозно пре доношења одлуке. Казна треба да траје само толико, колико и узроци који су је изазвали.

ПОУКЕ И УПУТИ При извршењу судске забране, за оцену лравне важности иотвр1јеног спиона преноса покретне имаовине, није надлежна полицијска власт, већ суд. Зајечарски првостепени суд решењем својим од 28. марта 1905. године № 6826.. по тражењу Стевана Ц., из Зајечара, као повериоца, одобрио је забрану на покретност његових дужника Војислава Ј., артиљериског капетана у пенсији, и његове жене Јулијане, а за обезбеду 527'8Г> дин. дуга. При попису означене покретности, дужници Војислав и жопа му Јулијапа