Полицијски гласник

СТРАНА 1«

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3

то тврди у Русовљевој школи, били једни од других незавиени и нотпуно слободии. Наиротив, онога момента када су се, један према другоме, два таква човека нашла, између њих се поставио известан друштвени однос, и тога тренутка апсолутна слобода, која се мозке замислити само тако ако је човек- усамљен, била је већ ограничена. Из овога излази, да слобода није нешто што је иретходило постанку државе, нешто што је, пре ове, постојало у неограниченом обиму међу људима, нешто, дакле, што из саме природе истиче, неки природни закон. Противно томе може се рећи да, ако ичега природнога има, то је ограничење човекове слободе, и држава није дошла као иешто што је природи противно, него обрнуто, она је једна сасвим природна творевина, пошто је њен задатак да ограничење слободе, које, као што мало час рекосмо, налазимо у природи као закон, одржи и зајемчи. Из овога опет излази, по овој школи, да је ограничеље слободе правило, а слобода изузетак, због чега је државна иитервенција, такође, правило,. а не изузетак, док је слобода појединаца, пак, изузетак. И заиста, у социјалистичком царству човек ће бити толико апсорбован државом, да ће он моћи чииити само оно што му се иарочито допусти. Дакле из основа противно ономе што данас видимо, где човек сме чинити све оно што му нарочито забрањено није. Ако би се, у социјалистичкој држави, могао претпоставити један спор око накнаде штете између појединца и чиновгшка, поједииац би има« навести законски текст по коме је чиновнику било забрањено урадити оно из чега је ппета произишла, јер би у тој држави мешање, интервенција, чиновника било правило а немешање, неинтервенисање, изузетак. Међутим у једном ироцесу о накиади штете између два појединца, тужилац би имао, у тој држави, просто констатовати правило по коме су појединци у сво.јим акцијама иеслободни, а тужени би имао, наводом специјалнога законскога текста, утврдити да је он могао дотичну радњу предузети и да, стога, није дужан дати никакву накнаду тужиоцу — обрнуто од онога што данас бива. III. Иоступци који су нојединцима од стране државе забрањени јесу од две врсте. 1. На ирвом месту имамо такве радње чију је забрану законодавац санкционисао извесном казном. 'Ге су радње предвиђене кривичним законима. 2. Затим имамо поступке које законодавац просто не допушта, не везујући за то никакву казну. Тако § 539. грађ. зак. вели: »Парочито закон забрањује и уништава уговоре следеће: 1. Уговоре за труд при каквој просидби девојке и брачној погодби. 2) Уговор лекара или видачр, са болесником, што ће се лечења болести какве примити. 3) Уговор којим би правозаступник парницу новерену ирекупио опредељеном неком ценом. 4) Уговор, којим би ко наоледство или испоруку (легат) још за живота онога, од кога би му приЈјалп, иродао.« 5 ) Да наведемо још и § 855. ист. зак. пО коме: »Муж и жена не могу о браку поравнање учинити, т. ј. да у браку живе или да се раставе, јер раставити се не зависи од њихове воље; но то само надлежним државним судом пресудити се може." Али, осим тих поступака има и других који су по грађ. законику недопуштени. 6 ) У §-у 13. тога законика имамо генералну одредбу да » . . . у ономе, што се тиче јавнога поретка и благонаравија, не може се ништа заменити вољом. или уговором." 'I Овде се не ми®) В. још и решоња од 15. децомбра 1844. год. и од 10. децембра 1852. год. (36. VI., стр. 226.) која ое налазе код горе иаведенога параграФа грађан. законика. В. н. ир. и § § 856., 857. и § 325. грађ. зак.. 1 ) В. § 722. грађ. зак,; §§ 99, тач. 1. и 109. тач. 3. грађ. суд. пост..

сли на поступке, противне јавном поретку или моралу, који су кривичним законима оквалиФиковани као злочини, преступи или иступи и као такви кажњени, већ је ту реч о радњама које, ма да нису као кривична дела кажњиве, вређају јавни поредак или морал. Да приметимо да, поред §-а 13., одредбе § § г а 539. и 855., које смо мало час навели, нису биле потребне: § 13., својом генералношћу, обухвата и случајеве у тим прописима побројане. Осим већ, ако, по схватању законодавчевом, ти поступци иису баш тако неморални, те ихје он, бојећи се да их судија не остави изван примене §-а 13., хтео нарочито иоменути. Из овога би излазило да законодавац из 1844. год. није имао много високо мишљење о морсчлним осећајима судија. 8 ) (наставиће се)' Живојин М. Пери^. ДОКАЗ У ИРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(нАСТАВАк) Из свега до сад реченог излази, да би објективна истина, која је независна од особина судије и према томе истина за све, требала да буде циљ у Кривичном Постуику, али, као што видимо, ова се истина не мож.е постићи ни у обичном животу, па онда ни у Кривичнбм Поступку. При проналажењу и.стине, видимо, да су особине судије од утицаја тако, да нам се та истина појављује само као субјективна истина. Стога резултат доказа у Кривичном постуику није објективна већ сујективна истина. III. Истина у Кривичном Поотупку почива на основима или разлозима, јер је доказ, као што је раније речено, скуп основа, који говоре за Истинитост какве чињенице. Ови су основи такви, да се из њих добива релативна и субјективна истина. Код судије насгупа борба између основа за и против једног мишљења, кад хоће да дође до истине. Однос ових основа може бити различит и он ствара постепености код релативне истине. која ништа друго није, но велргки степеп вероватноће. Од стања, у коме судија држи да је, са извесних основа, достигао највећи степен вероватноће, па до стања, у коме се он доводи у сумњу или се чак уверава о неистинитост, има врло много постепености, које се пе даду јаено једна од друге одвајати и које неприметно прелазе једна у другу. Од главнијих постепености поменућемо само ове: 1. Ако сви основи, који су судији познати, говоре да је нека чињеница истинита тако да би непаметно било узети противно за истииито, онда се такво етање зове извесност 5 )

8 ) У самој ствари, што се тиче бар одредбе § 855., закон )давцу се не може пребацити што јо, и поред онога општега правила у § 13., и тај пропис унео у грађ. законик, јер, збиља, погодба мужа и жене да ноКе више у браку живети већ да ће се развести не може се сматрати за неморалну. Таква погодба то је развод брака ио узајамном пристанку што је, раиије (од 1803. до 1816. год., када је, услед проглашења Уставом од 1814. католичке вере за државну вору, развод брака сасвим укинут) постојало у Француској (1е сНуогсе раг ти1ш!1 сопзеп1етеп1). А а,ко тај случај развода брака у Француској није данас до.пуштсн (зак. о.д 27. јула 1884. по п. к.), то је из сасвим других разлога а не зато што би он био неморалан. У осталом, тај узрок развода брака постоји и сада у Белгији која јо ту сачувала систем Наполоововога кодекса, по оном иравилу СЈиао сопзепаи соп(гаћип1иг, соп4гаг10 сопзепви рогеип!. (В. ^асап41Пог !е, Ргссгз (1е (1гоИ сгђИ, 1. I, р. 404. е! ли1У.). Питање је само да ли §. 855. није био непотребан послс §-а 94. који је побројао узроке развода брака, и међу којима нема случаја развода узајамним пристанком супруга, па било да се то побрајање сматра као лимитативно било да се узме да се § 94. може* допунити Кормчијом, јер ни по Кормчији не може бити брак разведен самим пристапком мужаи жено. Р) МШегтагвг, ИиЈћге уот Вотпае 72; Јагћв, у Н112|};-овом ХеНзсћпП; Г. с1. Сг1т1па1геоћ18рПе§е, XIX и XX св. 133 и даље, ХУеђег у Агсћју Јез Сгг*, VIII, 567; в1азег, НапЈћисћ (1ез 81га.Грг. 1 340, 841 ; Шгктеусг , Веи1зсћ. 81гаГргог. 396.