Полицијски гласник

БРОЈ 8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 59

СТРУЧНИ ДЕО »1» ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(НАСТАВДК) Из овога се јасно види, како је ииквизиторски поступак продро у праксу световних судова Италије и' како се даље развио. Ово је сад био италијански поступак, који је почивао на рационалним основицама и био потпуно савремен; доказни оистем био је такође рационалан, као год што је и доказ Канонског Права. Овај поступак био је предмет научиог обрађивања у Италији и предмет предавања на италијанским университетима. Овако обрађиван поступак морао је имати утицаја на околне државе, у којима је кривично поступање било са■ свим другаче. Први је био стари Француски, који је још у трииаестом столеКу, а за њим и стари немачки поступак, који ;је у четрнаестом и петнаестом столећу мало по мало реципирао Римско и Канонско Право, које је у ово време било у снази у Италији, као нови Италијански Кривични Постунак. Потпуну рецепцију убрзало је на првом месту то, што је поред домаћег старог права био у снази као ванредан поступак, канонски кривични поступак у онолшсо, у колико је црква имала лрава кажњавања. Противности између ова два права биле су велике, и старо право, као несавременијб, сваким даном је узмицало и правило места новоме. Уз ово дал.е долазе списи канониста, који обрађују само инквизиторски канонски поступак и који својим делима утичу на световне правнике у Француској и Немачкој, да и они почињу обрађивати и преноручивати нови инквизиторски поступак. Радови италијаноких правника ушли су у Француску и Немачку у рукопиоима и гнтампани ; али је шири и снажнији био утицај, који су они вршили посредним путем: обрађивањем њихових списа у правничкој популарној књижевности. Од нарочитог су утицаја најзад били доктори права Французи и Немци, који су из своје отаџбине долазили на болоњски и друге италијанске университете и на њима слушали и учили нов италијански инквизиторски поступак, који је у Италији већ био у снази. Они су, враћајући се у своју отаџбину, и даље обрађивали тај поотупак и постепено га уносили и у саму судску праксу. На овај начин је примљена рецепција туђинског права; старо домаће право сваким даном јетонуло а туђинско све више и више избијало на површину. Поотепена рецепција види се из појединих закона овога времена, који у себи садрже одредбе туђинског права. Завођење инквизиторског постуика у Француској види се већ из закона Луја IX од 1254. год., којим се забрањује употреба судског двобоја; а започињање истраге ех оШсш налази се у закону од 1270. — Потпун законик кривичног поступка донео је Франсоа I 1539., у коме се налазе све одлике инквизиторског поступка. Овим законом је уређен и доказни поступак на сасвим новој. основи, јер су сва стара Формалистичка доказна срества избачена и заведен доказни систем новог италијанског права заједно с тортуром. — Најважнија од свију за тадашњи кривични поступак јеоте Огс1опапсе виг 1ев таНегеа спт1пеПе8 од Луја XIV 1670., која је у главноме била у снази све до револуције. У Немачкој све до шеснаестог столећа није било законика, који би обухватао цео нови реципирани Кривични Поступак, већ је било само појединачних одредаба, из којих се види, да је био усвојен и инквизиторски поступак. Тако је неко време био у снази и стари домаћи и нови инквизиторски, услед чега су наступале велике забуне и пометње. Тек Бам-

бершки казнени законик од 1507. (Ватђег§'ен818, Ватћег^ег На18§ег1сћ18ог(1пип§ та1;ег СагоИпае) који је израдио V. Шварценберг, и Браиденбуршки од 1516. коначно су признали само инквизиторски поступак и припремили израду једног општег немачког закона о Кривичном Поступку, који је донет за владе Карла V. 1532, познат под именом Каролина (ССС.). Ово је најбољи извор за изучавање тадашњег Кривичног Права и Поступка. Што је ордонанса Луја XIV за Француски, то је Каролина, закон Карла V, за Немачки Кривични Ноступак, јер п један и други усвајају прави: инквизиторски поступак с начелом тајности, писмености и злконском теоријом доказа с гортуром. Доказни систем, који је образован у Италији, пренесен је и у Француску и у Немачку. Каролина, наслањајући се на италијански доказни сиотем, учинила је велику грешку, што у своју теорију законских доказа није унела и доказ индицијама. Неко може бити осуђен само на основу признања, сведоџбе сведока и исправе, а никако на основу сумње или основа подозрења. Доказна срества су, према овоме: иризнање, сведоџбе сведока и исираве. И ако је у свима законодавствима овога времена био искључен доказ индицијама, ипак оне нису биле без икакве вредности. На основу њих се није могла једпа чињеница потпуно доказати, али на основу њих се могла употребити тортура ради изну!,авања признања. Признање је било најбоље доказано срество — г-е§-1па ргоћаг 10нит,, и за њим се тежило у поступку, јер се сматрало да је њиме нађена права истина. Свако се признање подвргавало оцени суда и тек се тада узимало као потпун доказ, што значи да није имало доказну снагу чим је дато. — Ако се испитом оптуженог није дошло до признања, онда се његова кривица могла доказати и сведоџбама сведока. Сведоци су испитивани протоколарно и њихови испити саопштавани странкама ради: претресања. За потпун доказ сведоцима тражиле су се две сведоџбе, а једна сведоџба чинила је иолудоказ (ргоћа^о р1епа е1; 8етјр1епа), нодела која у теорији законских доказа још и има своје практичне вредности, јер је за,кон унапред сваком доказном среству одредио и доказну снагу. Ако се потпун доказ сведоцима није могао добити, а није било ни добровољног признања, то је оно морало бити изтјђено, но само под условом да. већ постоје основи подозрења, који су довољни за примену тортуре. Законодавци су примера ради набрајали основе подозрења (индиције), који треба да буду погодба изну1)авању признања, а пре саме тортуре оптужени се позивао, да обеснажи индиције, које противу њега војују. Признање, које оптужени за време тортуре учини, не сме се примити као доказ, већ се има његова истинитост да провери. Проверавање се врши на тај начин, што се оптужени, који је признао, пита за извесне околности, које невин нити зна нити их може рећи, па ако признање садржи и такве околности, које само извршиоцу могу бити познате, онда се сматра да је истинито. Ако се те околности не слажу, онда се оптузкени подвргава поновној тортури, док се не добије жељено признање. Написмено се ставља тек оно, што оптужени после тортуре призна, а признање има доказну снагу ако се после неколико дана опет понови и потврди. Из овога се јасно види, да тортура није била доказно срество у законском смислу, већ један експерименат, који се има употребити ради добављања доказног срества. (наставиће се) Д-р Бож. В. Марнови"ћ