Полицијски гласник

БГ'0,1 1(1

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 75

Ц|ши од тих био је баксонски закон од :!() марта 1838 год., по чијем § 10 судија иије везаи низакаква законока доказна правила. Много је важнији у овом погледу ируски за■ кон. од 17 јула 1840 год., који је прокрчио пут теорији олободног судијског уверења. Његов «ј 19 гласи : »постојећи проииси о ноступку приликом прикупљања доказа, а нарочито о томе, која с<з лица могу оаслушати и заклети као сведоци, остају и дал.е у снази. Међутим укидају со досадања позитивна правила о дејствима. доказа, Иадлежни судија има од сад, иошто је тачно оценио све доказе и за и против оптуженог, ио свом слободном уверењу, које је цриао из целокуиног иостуака извршеног иред њим, да одлучи: да ли је оптужени вин или невин, или, да ли ое он од тужбе има ослободити.« Из овога се види, да су и законодавства увидела потребу за реФормом, али ко зна кад би то учинила сва немачка законодавства, да није наокоро дошла једна сила јача и од влада и од законодавстава, која врло брзо свршава с реФормама. То је била реводуција од 1848 год. Као год што је у Француској револуци.ја учинила прекрет у Кривичном Поступку, тако је исто једним ударцем револуције од 1848 измењена цела ова ситуација. 3 ) Народна Скупштина у Франкфурту (^а1тпа1\.'ег8атт1ип§') тражила је као » Основна ирава немачког народа^ (ГЛе §тип(1гсћГе <1е8 с1еи48сћеп Уо1кез) између осталога и усменост и јавност поступка, а нарочито пороту и теорију слободног судијског уверења за случајеве, којима порота не суди. Све немачке владе унеле су у сво.је уставе, да се у овом правЦу има извршити реформа. И заиста сви законици, који су издати после 1848 године, стоје на истом гледишту. Неки од њих, као брауншвајшки, тириншки, алтенбуршки и хамбуршки, сматрају за потребно да кажу судији, да он има да иде само за својим »олободним« или »унутарњим® или »савесним« уверењем, док други теорију законских доказа прећутно укидају, као што је то н. пр. учинио бавароки закон од 1848, укида-

3 ) Вггктауег, ]1,ећгћисћ... 821 и даље ; V. НоИгепЛог^, НапсШисћ... I 12 и даље, 200 и даље; 01авег, Напс11)исћ... I 125 и даље; Оеуег, 1,ећгћисћ... 88 и даље.

јући чл. 368, који говори о онази појединих доказа, а не помињући изречно да ће за оцену доказа бити меродавпо слободно уверење судије. У пракси се одмах ноказала корист од нове теорије, што су увидели и некадањи њсни противници. Најбољи нример за то даје нам Митермајер , који је у овом уџбенику од 1827, у свом нарочитом делу »0 доказима« од 1834, па и у свом уџбенику од 1845 непрестано држао, да је стара доказна теорија боља од нове, и то у прво време је био за позитивну, а касније за негативну. Ме1)утим још 1849 год. оасвим је променио мишљење, што се види из једног његовог чланка: »О стању Кривичног Постуика у Немачкој," штампаног 1854 год. у Меиез А гс М у с1е8 0птта1гесћ18. Ово се јасно види из једног места, које гласи: »Писац је, откако је изишао његов уџбеник од 1845 год., прикупио посматрања у земљама, у којима је заведено усмено посгупање пред државним судијама, који суде по свом унутарњем уверењу, н. пр. у Неаиољу, Тоскани, Сардинији, Парми, а прикугшо је и искуства правника оних држава, у којима је заведено усмено поступање без поротника тако, да оудије оуде по теорији законских принудних доказа н. пр. у Холандији, и догиао је до уверења да сваки иокушај теорије законских доказа иочива на иогрсшним иретиоставкама, а нарочито код усменог поступка има ту р1|аву страну, што судије морају виног да ослобођавају. Овоме уверењу, изјављеном још 1849 год., остаје писац још и оад веран«. 4 ) На овај начин је теорија слободног судијског уверења победила како у науци тако и у законодавствима. После 1850 г. стара доказна теорија нема у Немачкој готово ни једног браниоца, а сва поједина законодавства усвајају нову. Па и нови законик о Кривичном Постулку за Немачко царство од 1 Фебруара 1877 год. у свом § 260 изречно наређује оудији да оуди по свом слободном уверењу. Тај § гласи: »О исходу прикупљених доказа одлучује суд по свом слободном уверењу, које је црпео из целокупног поступка.' ( (наставиће се) Д-р Бош. В. Маркови-ћ 4 ) МШегтагег, у Кеиез Агсћгу (. Сггз. Кеие Роћ§е од 1854, 127 и 128.

УТВРЂИВАЊЕ ИДЕНТИЧНОСТИ ЛЕШЕВА (наставак) Пре него што се сведоцима покаже на1)вни леш, неке власти позивају их да описују лице, чији се идентитет утврђује, хотећи на овај начин унапред проверити њихове исказе. У колико ово по изузетку може бити добро, у толико је по правилу непрактично и опасно, јер се сведоку унапред сугерира мишл>ење, које треба да да. С тога је бол,е апсолутно ништа не говорити оведоцима. док претходно не виде леш. Потребно је да укажемо још на једну погрешку, која се у пракси врло често '1ини приликом утврђивања идентичности непознатих лешева. Многе власти одмах по свршеном увиђају наређују секцију, а по овој и укоп леша, не чекајући на долазак лица, која би леш могла познати. Ексхимација, која се доцније предузима ради показивања леша сведоцима, по правилу је безуспешна, пошто је облик леша услед секције и закопавања знатно измењен, а понекад и угшштен, те га с тога, сасвим

природно, нико не може познати. Ради овога потребно је, да непознати леш остане што дуже у стању, у коме је нађен, било у месЕтој или оближњој болници, било у гробљанској капели, било најзад на ма ком другом склонитом месгу.*) Лекар ће, ако је иотребно, дати упуства како се лешеви могу вештачким средствима сачувати од брзог распадања. Резултат лекарске секције неће се услед овога ништа изменити, а у већини случајева постићиће се главни цил, — утврђивање идентичнооти. б) Жсправе, писмена и оетале ствари Нису ретки случајеви, да се при ненознатом лешу нађе пасош или служижитељска исправа или уверење општинске власти или, најзад, ма какво писмено, које може да послужи као доказ о цивилном стању непознате жртве. Разуме се већ, да је утврђивање њеног идентитета у овим случајевима олакшано и, по правилу, успешно. Власт, која је ова писмена

*) Готово у свима већим варошима постоје нарочито удешене зграде — морге — за чување и излагање иублици у циљу познанства непознатих лешева.

издала, биће увек у могућности да да тачне податке о њиховим притежаваоцима, а самим овим и питање о идентитету решено је пошто се, на случај сумње и нејасности, могу лако и сведоци добавити. Изузетка од овога може бити само у случајевима вешто извршеног и маскираног злочина, али и тада само за кратко време. На основу података — исправа нађених при мртвом телу, истражна власт биће у отању да уђе у траг злочину, а овим ће се утврдити и идентитет жртве. Утврђивање идентичности лешева помоћу осталих ствари, при њима нађених, мало је теже, али ипак у доста олучајева успешно. Пре три године иотражна власт у Веограду имала је да утврди идентитет једног леша, за који се по облику и спољашности могло с пуно разлога закључивати, да је леш једног београдског трговца, кога је било нестало на, годину дана пре овога рада истражне власти. Поред многих других околности, истражна власт у овој прилици кориотила се и бурмом, нађеном при лешу, на чијој је унутрашњој страни, по обичају, било исписано име жене несталог.