Полицијски гласник

БРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 167

Законодавац је, у чл. 76. закона о устројству војске, изједначио у сиотематичној плати резервне официре, који су на вежбању и на служби у опште, са дејствителним оФицирима, ако иначе никакву плату иемају; а ако имају, или су чиновници са мањом платом него што има дејствителни ОФицир истога чииа, добијају, за време вежбања. додатак својој плати до систематичне плате чина који имају. Према овој законској одредби при оцени питања о плати резервних Официра док су на вежби или на војној служби у опште, има да послужи као мерило искључиво њихова плата у грађанству, а не и иенсија. Неумесаи је иавод у ожалбеном решењу, да је плата и пенсија једно исто, јер по духу закона о чиновницима грађанског реда пенсија је награда, коју држава даје чиновнику за послужено вреI ме у државиој служби, а плата је накнада за његов рад. Писмом својим од 27. априла 1907. године Б№3936. Министар војни известио је Држ. Савет, да, се са предњим саветским гледиштем не слаже из ових разлога: Када би се резервним оФицирима, који су као чиновници грађанског реда стављени у пенсију пре навршене 40 године службе, или 60 год. старости, рачунала систематична плата у војсци према плати коју су имали у грађанству на дан стављаља у пенсију, тада би ани, у ствари, имали сист.'матичну плату у војсци за онолико мању у колико им износи разлика између плате у грађанству и пенсије. Када би се опет ова плата издвојила као нешто гито је било и замењено са другим, и када би издвојила и пенсија, која је ову плату заменила као нека особена награда, тада би се они претворили у резервнс оФицире из грађанства, а то безусловно ниоу, нити могу бити све дотле, докле носе звање чиновника. У овој прилици, имали би још, поред пуне сиотематичне плате, и иенсију потпуну, а овако што искључује чл. 76. зак. о устројству војске, чим им рачуна додатке у војсци на спрам онога, што веК примају од државе. Узевши понова у оцену овај предмет Државни Савет је одлуком својом од 1. маја 1907. год. №3019. поништио ожалбеио реш ње Министрово. м. В.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Суд општи .не радаљске актом овојим од 16. Фебруара ове год. Вр. 187, пита: »1. Кад извесно лице прода једну земљу, па суду општинском поднесе тапију на потврду, а суд општински посумња да ли је пописна књига тачна, и да ли је према томе продавцу остало довољно земље по §471. грађ. суд. поступка. онда може ли суд извршити премер заосталог имања, и на тај начин стећи уверење о остатку земље, па према томе потврдити та-

гшју или не; и да ли би уверења издата на основу овога премера, а не по пописној књизи, имала вредности ?; и 2. Пореско одељење тражи, да суд општински у најкраћем року одужи свој порез, који дугује држави на капитал и своје имање у суми преко 1000 динара. Суд је известио одељење, да је буџетом предвидео потребну суму за исплату пореза, па кад буде покупљена, да ће платити порез, али одељење неће за то да чује, већ тражи порез и прети казном. Пошто суд нема могућности да овај порез одмах одужи, јер су приходи. слаби, онда може ли ре за ову исплату узети у попис општинско непокретно имање, као што суд намерава да учини, и сме ли пореско одељење приступити продаји тога имања ?« —• На ова питања одговарамо : 1. Пописне књиге »Б." које су примљене само као основица за разрез пореза на земљишта, не могу бити никакав докао о просторности имања за случајеве из | 471. грађ. суд. постунка. Према томе, кад год суд посумња, да ли продавцу остаје довољно земље или не, он има права да изврши премер и на основу тога премера издаје уверење. Уверења, издата овако, имају важности. 2. Истина, закои о непосредном порезу, одре!)ујући рок за редовну и екзекутивну наплату пореза од пореских обвезника (чл. 106. и 107.) није ништа рекао о томе како ће се наплаћивати порез од општина за њихова имања. Али како се и по чл. 129. т. 5. зак. о општинама, среским и општинским буџетима, порез уноси у општински буџет као издатак, то се по себи разуме, да ће се он из буџетских прихода и плаћати, с обзиром на рокове, које је одредио закон о порезу. Ако су приходи општински одиста били тако слаби у почетку године, па ако се и прирез није могао покупити из опраиданих разлога, онда општина нека тражи почек од г. Министра Финансија. по шестом ставу чл. 107. зак. о порезу, али никако Iге сме она сама, нудити н'епокретно имање у попис, нити га одељење сме продати пре него што наплату покуша из покретности општинске или издавањем имања под закуп. Како изгледа овде се намерно хоће да подметне општинска непокретна имовина, те да се наплата пореза одуговлачи. То, међутим, не може и не сме бити, јер се треба постарати да се општински приходи на време наплате, па ће онда бити могућности да се и порез плати, кад је већ предвиђен буџетом. Ако је ово утрински порез, онда је наплата његова још лакша, јер га плаћају они, који своју стоку на општинским утринама и јавним испустима пасу. II. Суд општине марковачке, актом својим од 16. Фебруара ове год. Бр. 222, пита: »Један грађанин ове општине молио је да му суд да уверење, како он хоће да

купи једну вргналицу са целим прибором од извесне банке у Београду, и да то чини за, своју личну иотребу, а не за шпекулацију. Како суд прво не зна, да ли ће он ову вршалицу у оиште купити, јер то. стоји у доброј вољи и могућности дотичнога грађанина, и друго како суд зна, да> би овом вршалицом, ако би је одиста купио, вро и туђе жито поред свога, он му није смео дати уверење, ире него што замоли уредништво, да му оно каже, да ли би суд био крив, ако би издао овакво уверење, верујући простој изјави и уверавању поменутога грађанина?« — На ово питање одговарамо: По т. 4. и 6. чл. 96. зак. о општинама, општински суд дужан је да, издаје уверења, на захтев власти или самих грађана, о свима Фактима, који су њему познати или о којима он може доћи до сазнања и проверити их. О свему ономе, што суд не зна или не може сазнати. он, наравно, не мора издавати уверење. Како се и о Факту : да ли ће дотични купити одиста вршалицу, и да ли ће је употребљавати само за своје потребе или и за шпекулацију, не може друкчије доћи до уверења, него да се само поверује дотичном лицу, то остаје да суд сам оцењује, да ли се томе лицу, према његовој часности, може издати уверење или не. III. Суд општине дединске, актом својим од 10. марта ове год. Бр. 631. пита: »По § 327. т. 1. казн. закона, казни се затвором од 1 —15 дана онај, кога полициски чиновник или кмет, или ма ко у име власти позове, пак не би том иозиву без довољног узрока следовао. С тога се моли уредништво за обавештење у овоме: да ли се ово позивање сматра само писменим позивом, или може то бити и усмено, преко служитеља; да ли се за доказ недоласка на позив могу употребити сведоци, који су били ирисутни, или мора сваком позиву усменом и писменом следовати реверс?" — На ово питање одговарамо : Пи у § 21. ни у § 33.полициске уредбе није опредељепо, на који ће се пачип позивати опи, који су окривљени за иступне кривце. Али на сваки начин, под нозивом се разуме било да им се писмени позив достави преко служитеља, било да их кмет или служитељ иепосредно позову да власти предстану. јер је такав иозив предвиђен и § 12. грађ. суд. поотуика за чисто грађанске спорове. Према томе, кад год се нско од грађана позове на један или други начин (писменим позивом или усмено) он је дужан да следује позиву. За доказ, да је неко одиста зват, служи или реверс, или тврђење дотична лица које је позивање извршило у смислу § 35 ј полиц. уредбе,