Полицијски гласник

БРО.Ј 19

ИОЛИЦИЈСКИ РЛАСНИК

СТ1 ј АНА 397

могући вршити, због повреде и њених последица, послове свога заната и проФесије, ту ваља у првом реду имати на уму количину зараде, коју је повређени у време повреде имао. То је основа, по којој се има одредиги накнада за будући губитак зараде усдед последица нанесене повреде. Али при одређивању ове накнаде суд треба да има у виду и оне околности, које би у будућности с великом вероватноћом имале утицаја на величину зараде оштећеног, па да накнаду с обзиром и на то одреди. На пр. поврећен је човек у својој 50 години. Као занатлија он је заЈзађивао просечно по 4 дин. дневно. Услед повреде не може више да ради свој занат. Суд неће одредити да повредилап плаћа повређеном ло 4 дин. дневно до његове — повређенога — смрти. Јер кад се има на уму, да је повређени човек од 50 година , на измаку своје радне снаге, онда је јасно, да он, и да није био повређен, не би до своје смрти по 4 дин. дневно зарађивао. већ све мање и мање. С обзиром на то одредиће му ее и мања накиада. Слично овоме добиће младић, који је у својој 15 години зарађивао по 2 дин. дневно, и услед повреде постао неспособан за своју проФесију, више од 2 дин. на име изгубл>ене будуће зараде, јер би он, као одрастао човек, вишс зарађивао. Сем тога ваља узети у обзир, да ли је повређеном могућно, да се другој, лакшој, проФесији ода, или најзад и својој досадашњој проФесији али у мањем обиму, јер ако то буде случај, онда ће и досуђена накнада бити мања. Не буде ли повређени у време повреде имао таку проФесију, која му доноси приход (на пр. ђак, шегрт), онда се накнада има одредити с обзиром на вероватну зараду, коју би ова лица имала кад би своје образовање, спречено сада повредом, довршила. Та пак околност, што су за издржавање и образовање повређенога обавезна друга лица (отац и мати за своју децу, даљи сродници, муж з . жену) не утиче на обвезу учиниоца повреде, да накнаду плати. На пр. удата жена води трговачку радњу или је радница у Фабрици, помоћник у трговачкој радњи. У свима овим случајевима њој се изгубљена зарада цма надокнадити. Исто тако на величину досуђене накнаде због губитка будуће зараде не утиче та околност ако ее материјално стање повређеног доцније поправи (на пр. наслеђем, добитком на лутријн и др.) Али ако повређени доцније оздрави, онда му не припада право да тражи даљу накнаду зараде, пошто он, као здрав, може зарађивати. Исто тако ако се здравље повређеног тако поправи, да може и сам нешто зарађивати. поверилац има врава захтевати, да се утврђена накнада за изгубљену зараду смањи. С друге пак стране

поврећени има нрава захтевати аовишење одређеног периодичног давања као накнаду за изгубљену зараду. ако му се услед повреде здравље тако погорша, да му је већа сума за опстанак потребна. Види и чл. 6. зак. о накнади штете учињене смрћу и телесном повредом при железн. саобраћају. Али може бити питање по нашем праву: може ли тражити накнаду дево.јка или удовица за то, што јој је услед повреде осујећена могућност удаје? На пр. остане услед повреде саката или слепа или слабоумна и т. д.Наравно да овако женско лице има сада много мање изгледа на удају, но пре повреде. С друге пак сгране тачно је схватање, да је при данашњим привредним односима за женскиње удаја одиста обезбеђивање будућности онако исто као и добијање државне или приватне службе, изучавањо заната и др. Тешкоћа је ио нашем грађан. законику у томе, што наш законодавац није унео § 1320 аустр. грађ. зак., којигласи: ,,Ако је повређено лице услед злостављања нагрђено остало, онда се мора, особито ако је то женско лице, према овој околности у толико имати обзира, у колеко се њоме може осујетити боља будућност повређенога лица. (< С обзиром на овај законскп пропис аустријски правници сматрају да женско лице може тражити накнаду зато, што ће се, због нагрђености, теже удати. У немачком грађан. законику нема изричног прописа о овоме, али немачки правници мисле, да се овака накнада може тражити по пропису § 842 немач. грађ. зак., који гласи : »Обвеза на накнаду штете због неке противу личности управљене недозвољене радње простире се на уштрб, који је радња по привређивање и боље напредовање повређенога произвела.« Ја мислим да и по нашем грађансвом законику, а с обзиром на широку одредбу § 800 грађ. зак. (ко другоме шгету какву учини било то на имању... и личности, онај мора ту накнадити). Тумачењем ваља овде допунити оно, што је законодавац, скраћујући аустр. законик, пропустио учинити, а што је очигледно правично. Кћи једнога малога чиновника, која по смрти очевој има права на неколико десетина динара месечне пенсије, налази се пред разорепом и мрачном будућношћу, ако јој се телесном повредом отежа или онемогући удаја, једино осигурање њене будућности. Ствар је суда, наравно, да ту накнаду, због изгубљене наде На удају, одреди с обзиром нарочито на то: за какву' би се прилику повређена ве ■ роватно удала, и како би живот, као удата, у материјалном погледу водила. (паставиће ое) Д-р Драг. Аран-ђелови*.

„ДАКТИЛОСКОПИЈА" од Васе ЛазаревиЋа, (прештампано из »Архива за правие и друштвено науке' 5 )

(свршетак) Други део расправе г. Лазаревићеве јесте суштина дактилоскоаије. У њему се он оградио, да тим редовима није циљ да послуже за уџбеник дактилоскопије: за то се »дотакао« најстарије дактилоскопске методе, Хенријеве, а о другима говори само у толико, у колико одступају од ове. Сам тај Факт, што се у пракси примењују неколике дактилоскопске методе, био би довољан да покаже престижност Бертилонажа, као и то, да

га дактилоскопија није „премашила својим добрим особинама«. Но о томе доцније. Ми смо мишљења, да би г. Лазаревић боље учинио, да је у своме делу изнео суштину и сав рад у дактилоскопској примени једне од најбољих и највећма примењених метода, па нас са њоме потпуно упознао; то би било боље, него што се главне методе само »дотакао«, а друге површно изнео, па својим делом доиринео толико, да се ни један полицајац њиме не може стварно користити и у пракси помоћи. Да је бар сам добро упознао једну од тих метода, можда не би пао у једну грубу грешку, коју му морамо пребацити. Као прилог својој »Дактилоскопији«. г. Лазаревић је дао мустру једне класиФиковане и оверене дактилоскопске листе,

коју је копирао из Винтове и Кодичекове »Дактилоскопије«. У преводу има оваква једна напомена: »Отиске треба узимати на гај начин, што ће последњи зглавак прста лећи непоередно на дебелу лннију...« У оригиналу стоји : »Бје АћЉиске 8тс1 во ћег2иа1;е11еп, (1аз8 сНе 1е1г1;е ОеЈепкзћеи^е ићег с!еп ГеМеп асћчуаггеп Ллше ги Не^еп котт1. .. с< Дакле, у оригиналу је прецизирано, да аревој последњега' зглавка па прсту мора лећи на дебелу линију на дактилоскоиском картону, и тамо је та линија јасно задебљана. Код г. Лазаревића и нема те задебљане линије, ма да он преводи, да »последњи зглавак« прста треба да легне непосредно на дебелу линију. У такву грешку није требало да падне човек који штампа дело о дактилоскопији.