Полицијски гласник

СТРАНА 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1

НЕКОЛИКЕ НАПОМЕНЕ о одмеравашу ^азне код нас у опште, и о досуђивању смртне дазне.

Нашли смо ое побуђени да о означеним питањима учинимо извесне напомене, у цељи да са своје стране припомогнемо доброме схватању судијског одмеравања казне, а нарочито практичној примени смртне казне. Може нам се рећи да је одмеравање казне ствар за коју се не могу правила постављати, а опет да примену смртне казне не вреди ни третирати, пошто ће ова казна и иначе из казнених закона културних земаља бити избрисана. Ну, прва замерка не би стојала, јер и ако се не могу овде поставити пикаква сигурна правила, која би се увек могла примењивати при одмеравању казне, ипак може у опште бити говора о томе: шта би судији и у којој мери требало да служи као основица за ово одмеравање, те да овај његов посао буде изведен што боље. Наравно и ми сами признајемо да о каквој апсолутној тачности при овоме послу, у конкретноме случају, не може бити ни говора. Који је тај судија, који може за себе рећи да је он кривцу одмерио баш праву казну, осудивши га две године робије и чиме ће доказати да је баш то право, а да не би било боље да је дотични кривац осуђен три или четири године. Овде хоћемо дакле да говоримо о оним појавама на које судија треба да обрати пажњу при одмеравању казни, јер му оне могу послужити, да што боље овај посао уради. По нашем казненом закону оудији је у овоме посао донекле олакшан, јер су лимитатнвно одређене нзвесне околности, које важе као олакшавајуће и друге, које важе као отежавајуће. (в. §§ 59. и 65. казн. зак.). Сем тога у самоме закону одређено је и то у колико ће једне и друге околности моћи утицати на величину казне, што свакојако судији има да служи за основицу при одмеравању казне. (в. §§ 60, 61, 62, 63, и 66. каз. зак.). Према оваквоме законодавству ствар одмеравања збиља се упрошћава, али с друге стране оно није добро, што код овако законски одређених олакшавних околности, суду је теже да изрече добру пресуду таквоме деликвенту, који би према суштини кажњивога дела и још можда другим каквим особитим приликама заслуживао сасвим незнатну казну, али се код њега нису подесиле оне олакшавајуће околности, које је законодавац признао. Ту су судији везане руке, он никако не сме сићи испод минимума, само ако не утврди да стоје бар две олакшавајуће околности, од оних, које су у § 59. казн. зак. одређене. Међу тим сама пракса при примени ових околности није код нас ударила добрим путем; у законом удешене калупе стављају се олакшаване околности, без довољне оцене њихове суштине и интензивности и по тако удешеним калупима

изриче се пресуда према броју ових Формално признатих олакшавних околности. Пресуда изречена по оваквим калупима, често је погрешна, а ми ништа не чинимо да се бар по могућству спасавамо од овако крупног правосуђа, више везаног за законе Форме нежели за суштину. Ето у овоме погледу може бити говора о бољем нли горем одмеравању казне у опште. Познато је чему се данас тежи при примени казне. Тежи се индивидуал иоању казне. 1 ) Ова цељ пе може се добро постићи са таквнм казненим законодавством, какво данас у опште постоји готово у свима државама. али ће се ипак моћи доста учинити у прилог овоме. ако се судија при утврђивању олакшавајућих околнооти постара, да добро испита: 1) да ли оне у опште стоје, и 2) колико им интензивности треба дати у конкретном случају ? Овај посао има више вредности, нарочито код нашег казн. закона, који је у овом погледу бољи од многих других законика, јер начело допушта спуштање казне испод минимума. кад има олакшавајућих околности. (в. § 71. и 62. казн. закона). Ми смо у поменутом напису (в. примедбу под 1) нарочито изнели, како се код нас веома мало обраћа пажња при примени признања, као олакшаване околности из т. 7. § 59. Ово важи и за друге олакшавајуће околности. Тако имали смо прилике да чешће видимо рђаву примену олакшавне околнооти из т. 5. § 59. казн. зак. примену која показује да се и овде дешава да се ова олакшавана околност погрешно примењује и онде где јој нема места. Тако н. пр. лопов обије какву зграду и из ње изнесе извесне боље ствари, но неке од ствари и остави или што му оне нису требале или просто за то, што није могао и њих да понесе. Суд оваквоме лопову стави у олакшицу околност из т. 5. § 59. и ако се на први поглед може видети да то не ваља и да се то није хтело овим закоиом тако да пропише. 2 ) И овде дакле не улази се дубље у оцену ове индиције, ие испитује се да ли она даје несумњивог материјала о мањој моралној покварености кривчевој, па тек у том случају да се она узме за олакшавану околност. Исто тако и околност из т. 6. истог прописа чешће се погрешно примењује. Шта би требало овде судија да види па да може оптуженоме ставити ову олакшавану околност. Требало би да види да се кривац добровољно труди да из његовог злог дела не изађу и друга зла или

Види, Одрицање оптуженога и т. д. оштампано у бр. 39, 40. и 41. ((Полицијског Гласника 8 од пр. године. 2 ) Имали смо прилике да видимо и овакву пресуду: Лопов обије један сандук и отуда украде 49 динара, али је ту био још 1 динар, који је остао неукрађен. Ето, због овог једног заосталог динара, који вероватно лопов у брзини није приметио, суд овом лопову стаи.ља олакшицу из т. 5. § 59> која би се таман могла узети, кад би био обратан случај т. ј. кад би лопов од 50 динара, који је новац био на једном месту, узео 1 дин. или неколико динара а све ресто оставио.

да поправи ону штету коју је учинио. Та радња којом се тежи овој цељи треба на сваки начин да потиче од самог кривца, а никако од кога другог, 3 ) Ми нећемо овде да утврђујемо правило да се као мерило казне за средње случајеве може узети средина између максимума и минимума припрећене казне, 4 ) јер ми хоћемо да се остави суду да у сваком конкретном случају без икаквих нарочитих правила изврши одмеравање. Ну пратећи овај рад код наших судова, рекли бисмо да се код наших судија може констатоватп велика тенденција за досуђивање мининума казне, тако да се у једној великој маси пресуда и поред несумњиво различних субјективнихприлика, увек досуђују минимуми. Тако на пр. један новинар учипи какву клевету путем штампе и упорно доказује да је то истина; учињеном истрагом утврћу.је се, да је његова одбрана лажна, и да је цео систем доказа у који се он упустио, само једна ујдурма, покушавана у цељи да он избегне ону казну коју је заслужио. Други повинар нанесе коме клевету и узет на испит, одмах изјави како се збиља уверио да то није истина, већ је и он био преварен кад је тако што против тужиоца изнео. И један и други оптуженик по правилу добиће код наших судова минимум казне за клевету, а ово очевидно не ваља. Сем нзложенога ово погрешно урачунавање законом утврђених олакшавајућих околности, има нарочитога значаја у оним случајевима, гди је суд по закону дужан да слушта казну оптуженоме чим се овоме нризнаду олакшавајуће околности. Таквн су случајеви имиеративно предвиђени у §§ 60. и 63. казн. зак. противно одредбама §§ 61. и 62. истог закона, где је пронисано Факултативно спуштање казне. 5 ) Толико о одмеравању казне код напшх судова. Што се тиче питања о досуђивању смртне казне, ма да у начелу немамо ништа противу гледишта, по коме ову казну треба избрисати из казненог законика, ипак сматрамо да бар за сада, према нашим приликама, а нарочито пре него што би се извршила коренита реФорма казнене системе и казнених завода, не може бити ни говора о укидању ове казне.

Ј ) Пример. Оптужени удара каквом батином неког човека који се налази на обали какве реке, у намери да овога повреди. Услед тога ударца повређени падне у реку и почне да се дави, али тада кривац скочи у реку и из ње извади повређенога. Или, лопов који је учинио крађу и упропастио украдени новац, нађе новац на зајам или га прибави на некп други начин, и тако прибављеним новцем обештети покрађенога пре изречене пресуде. Противно овоме имали смо прилике да видимо да судови узимају као олакшицу из тачке 6. § 59. и то, кад родбина оптуженога по својој сопственој иницијативи и без икаквога суделовања његовог, обештети покраденога и т. д. 4 ) Види Уцбеник нбмачког кривичног права д-ра Хуго Мајера 6 потпуно прерађено издање и од д -ра Филипа АлФелда профееора права у Ерлангену, Лајпциг 1907. године. 5 ) Боље би било да је и код §§ 60. и 63. каз. зак. спуштање казне прописано Факултативно јер би се оставило веће поље судији за примену казне у конкретноме случају.