Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

душе који је изазива да ради; да изврши овакав или онакав акт; у томе је омислу један моралист могао рећи да је самолубље иокретач свих наших радњи. Нећемо задржати за нас ову максиму ма колико да је мало ларадоксална која не би могла да задовољи криминалисту и којој би у сваком слјгчају претпоставили, кад би имали да бирамо, као стварнију и истинитију ону Лафонтенову : „Ја не знам други први покретач В У васиони осим сребро и злато." Жалосна истина коју статистика засведочава! Од свих рђавих страсти, заиста је лакомост она страст, која се показује најчешКе у злочину убиства, тако да од десет убистава, девет имају крађу за побуду. (овршиће се) с Француског, Милош IV!. СтанојевиЋ. судија.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ЈЕВРЕЈСКА ДА]\ЛЈ1 А

(нАСТАВак) Или Ј. К. 237. беше Формула иострестанта, или ова слова беху саставни део једне недовршене речи. Холмс прелиста албум; никакав исечак нпје се могао видети на другим странама. До новог открића морало се остати на овом. — Зар то није занимљиво ? Анријетасе беше натраг вратила. Шерлок одговори: — Како да ннје занимљиво ! Само, зар ти немаш других хартија?... или речи већ исечених, које би могао лепити ? — Хартијс ? . . . не . .. Па онда, госпођица не би била задовољна. — Госпођица ? — Да, она ме је већ грдила. — Зашто ? — Зато што сам вам казала ствари.... и она вели, да не треба шшад ништа казати онима, које човек не воли. — Ти имаш апсолутно право. — Анријета изгледаше веома задовољна овим одобравањем тако, да извади једну малу платнену кесу, у којој се налазило неколико крпа, три дугмета, два парчета шећера и најпосле једно четвртасто парче хартије које иружи Холмсу. — Ево, ја ти га ипак дајем. То беше нумера једног Фијакера: 8279. ■— Одакле ти ова нумера ? — Она је испала из госпођичиног новчаника. — Кад? — У недел>у, у цркви, кад је хтела извадити паре, за милостињу. — Врло добро ! А сада ћу да те научим, шта да радиш, па да те никако не грди. Немој казати госпођици да си ме видела.

Холмс оде код господина од Емблвала и распита се о госпођици, Барон се испрси. Алиса Дмен ! зар би ви веровали ?... то је немогуће. — Колико има времена како је она код вас у служби ? — Само годину дана, али ја не познајем ниједну особу мирнију и поверљивију. — Како то да је још нисам видео ? — Госпђица је на одсуству два дана. — А сада ? — Одмах по повратку госпођица је хтела да буде поред кревета вашег пријатеља и она има све особине једне болничакре Нежна .... предусретљива .... г. Вилсон изгледа блажен. — Ах, узвикну Холмс који беше потпуно заборавио да се обавести о своме старом другу. — Пошто је мало промислио он упита: — Да ли је госпођица излазила у недељу изјутра? —- Сутра дан после крађе ? — Да. Барон зовну своју жену и упита је за ово. Бароница одговори: — Госпо})Ица је отишла са децом, као и обично, око једанаест часова у цркву. — Али, пре тога ? — Пре тога? Не . . . . Али ипак. . . ја бејах толико узнемирена овом крађом!.... међутим, сећам се да је у очи недеље молила за допуштење да изађе у недељу изјутра.... да би се видела са њеном рођаком, која је пролазила кроз Париз. Али, ја не претпостављам да ви у њу сумњате ? . . . . — Сигурно, не.... међутим ја бих желео да је видим. Холмс се попе у собу где беше Вилсон. Једна жена у дугачком сивом платненом огртачу, као болничарка, беше се нагла над болесником и даваше му да пнје. Кад се ова окрете, Холмс позна младу девојку која га беше пред северном станицом предусрела. * * * Између њих не дође ни до каквог објашњења. Алиса Дмен се нелно насмеја са њеним милим и замишљеним очима, не збуњујући се ни најмање. Енглез хтеде говорити, започе неколико речи и ућута. Госпођица продужи њен посао крећући се тихо по с.оби, узе медицинске Флаше, поправи завој па се опет насмеја на Холмса. За све ово време Холмс је гледаше зачуђено. Холмс се окрете, сиђе низ степенице у авлију, где стајаше аутомобила господина од Емблвала, уђе у њу и нареди да се одведе на станицу Фијакера, Лавалоа, чија адреса беше исписана на парчету хартије, коју је од девојчице добио. Кочијаш Дипре, који је терао Фијакер под нумером 8279 у недељу изјутра, не беше ту. Холмс врати аутомобилу и сачека га до повратка.

Кочијагтт Днпре исприча, како је заиста у околини парка Монсо узео у кола једну младу госпођу, обучену у црно. са великим шлајером на лицу, која је изгледала веома узбуђена. - У рукама је држала један пакет ? — Да, један пакет доста велики ? — И ви сте је одвезли ? — У улицу Терн, на ћошку плаца Сен-Фердинанда, где се беше задржала десетак минута, па се затим натраг вратила у парк Монсо. — Да ли бисте могли познати ту кућу у улици Терн ? — Па дабоме ! Хоћете ли да вас тамо одвезем ? — Мало доцније. Одвезите ме прво на кеј ОрФевра нумера 36. У преФектури полиције имао је среће да одмах наиђе на главнога инспектора Ганимара. — Господине Ганимару, ви сте слободни ?' — Ако се тиче Липена, не. — Тиче се Липена. — Онда ја нећу ни прстом да мрднем. — Како ! ви одбијате — Одбијам. Немогућност! Већ сам сит ове неједнаке борбе у којој увек пропадамо. Тојекукавички, невероватно, како год будете хтели . . .-. али мене се слабо тиче ! Липен је јачи од нас и према томе нама ништа друго не остаје него да се поклонимо. — Ја се не клањам. — Линен ће вас на то приморати као и остале. — Па добро, то ће бити један призор који ће вам чинити задовољство! — Ха! то је истина, рече Ганимар простодушно. И кад је вама свеједно, хајдмо. Обоје се попеше у Фијакер. На њихову заповест кочијаш их одвезе близу оне куће, и они сиђоше са друге стране и седоше на тераоу једне мале каФане између лаворовог и другог дрвећа, којима беше она украшена. Беше иочело да се смркњава. — Келнер, рече Холмс, донесте мастило и хартију. И ношто написа писмо понова зовну келнера: (наотавиће ое) с Француског Милутин Т. МарковиЋ.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Шкопљење као криминално-политичка мера. У 1У-тој свесци Листовог » Часоииеа за науку Кривич. Права" од ове године саопштава се о једној новој мери за сузбијање криминалитета. Наравно да је опет реч о Америци, у којој се на свима пољнма чине најсмелији покушаји. Она је у прошлој години показала и једну