Полицијски гласник

СТРАНА 202

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 26

сумњив, то ће се он на свој исказ заклети, и према другим окривљењима јавиће се као сиособан сведок. б) Лица која су: аа) иод истрагом због злочина или због бешчастећих престуиа или иступа (т. 2. § 114); или бб) која су пресудом лишена грађанске части, а ова им још није повраћена (т. 2 § 114). Лица под а и 6 искључена су као правно неспособна за заклетву. в) Лица која у часу оаажања чињеница које су предмет сведочења гшсу још навршила шеснаесту годину живота (т. 3 § 114). Овде је одлучно време опажања а не време испита, и ако се у т. 3 § 114 вели да се неће заклињати лица која у време испита не буду навршила шеснаест година. Јер из друге реченице ове тачке јасно се види да се неће моћи заклети ни онај који је напунио шеенаесту годину у часу испита, ако само није имао шеснаест година у тремутку опажања. г.) Лица која су слабог разума и која нису ири чистој свести (т. 4 § 114). Лица која нису при себи но § 91. (т. 3.) не смеју се ни испитивати као сведоци. Ако ли се то покаже тек у току испита, то се испит има прекинути и о заклетви не може бити ни речи. Сем ових, не смеју се заклињати ни она лица, која, истина, нису душевно болесна тако да нису у стању да кажу истину, већ су само слабог разума, т. ј. која врло тешко могу да опажају и да памте тако да се њиховом исказу не може поклонити вере. Исто тако не могу се заклети ни лица, која за време заклетве не би била при чистој свести, и ако су она била потпуно здрава приликом опа-

жања, н. пр. напита лица или лица која су у тренутку заклињања јако оболела, да се не може држати да су она потпуно овесна онога што заклетвом имају да потврде. Лица под 3 и 4 искључена су као Фактички неспособна за заклетву. д) Лица која с окривљеним, иротив кога сведоче, живе у великом неиријатељству (т. 5 § 114). Није, дакле, довољно обично непријатељство, као н. пр. породичне свађе, размирице и нерасположење, већ веће непријатељство, из кога се може с основом извести да ће сведок неистину казати. Из тога, што је сведок у каквом спору с окривљеним, или што је био злостављен од окривљеног, не може се извести да је он и сумњив сведок, и да му стога не треба допустити заклетву. Суд у сваком конкректном случају треба како с обзиром на личност сведока тако и с обзиром на све осгале околности да оцени, да ли је непријатељство такво да сведоку не може поверовати. Има законодаваца, као н. пр. немачки, који непријатељство не сматрају основом за забрану заклетве. Ово је сасвим основано, јер од слободне оцене суда зависи, хоће ли и колику ће доказну вредност придати и сведоџби на коју се сведок заклео. ђ) Лица која су на испиту навела в-ажне чињенице, за које је доказано да су неистините , а не могу доказати да 'су то из пометње учинила (т. 6 § 114). (наотавиће се) Д-р Бож. В. Маркови-ћ.

0 ТУЖБАМА ПО ЧЛАНУ 28. УСТАВА против државних чиновника, званичника, председника општинских судова, кметова и општинских званичника због повреда приватних права вршењем службене дужности, и ислеђењу по овим тужбама.

Либерална одреба члана 28. устава по којој: »сваки Србин има право да неао»средно и без ичијег одобрења тужи суду »државне чиновнике и званичнике, као „и председнике општина, кметове и оп„штинске званичнике. ако су они у сво»јем службеном раду повредили његова „права (( , — нашла је врло велику и честу примену код судова. Код свих првостепених судова има ириличан број тужби, које су подигла поједина приватна лица против чиновника, а нарочито против општинских председника и кметова на основу цитиране уставне одредбе, у којима их — како се то обично у њима представља — оптужују кривично за њихов незаконити рад и повреду приватних права, злоупотребом власти и противзаконим вршењем службене дужности. Слободно се може рећи, да су ове тужбе махом неосноване, и да већином неверно представљају радњу оптужених органа власти. Ово нарочито важи за

тужбе које се подносе против чиновника. Прн свем том, судови морају да воде ислеђења по овим тужбама, прекидајући истрагу кад се утврди неоснованост тужбе, што задаје доста поспа судовима. Сем тога, злоупотребом овог уставног наређења од стране несавеснихтужилаца вређа се ауторитет државних органа, неистинитим и изопаченим представљањем радње државних органа, и ови излажу несносним позивима на одговор, саслушања, одбрану и материјалним незгодама због предстанка суду, и т. д. Ну, нама није намера да овде критикујемо умесност ове уставно одредбе. Покрај свих поменутих махна, у иринцииу, она је умесна, јер има за циљ : да заштити индивидуалну слободу и ирава грађана од арбитрарних иостуиака власти, што је тежња свакој уређеној држави по самој концепцији ирава. Доношењем поменуте уставне одредбе уставотворац је хтео да да јачу гаранцију индивидуалној слободи и правима грађана, која раније није постојала. Истина, и при ове уставне одредбе, по § 66. зак. о чиновницима грађан. реда: »чиновник који је неправилним вршењем своје дужности кога оштетио, одговара за штету (( . Али је ова одговорност била готово илузорна, јер овај законски пропис садржи даље овакву одредбу : п но у »:го.м случају суд неће моИи ни грађанску »ни кривичну тужбу иротив чиновника »иримити, докле надлежни министар не

одобри да се може судити (( . Од овога одобрења министровог зависило је да ли ће какав чиновник који је својим незаконитим радом, па и кривичним делом у вршењу службеие дужности, повредио приватна права каквог грађанина, одговарати за исто или неће. То одобрење, као што се види из члана 28. устава, који смо цитирали, сада се не тражи, и у овом погледу ова одредба пока-зује напредак јер освештава један велики принцип заштите индивидуалне слободе и права човека и грађанина, на коју заштиту грађани имају право по самом појму уређеног друштва. Ну, као што рекосмо, ми немамо намеру да овде улазимо у детаљнији начелан претрес о умесности нове уставне одредбе, коју као што смо казали, признајемо у начелу покрај онихмахна које приказујемо. Она, т. ј. ова уставна одредба, постоји и у велико се примењује. Питања која хоћемо овде да третирамо тичу се поглавито ислеђењ а ио овим тужбама, које подижу код првостепених судова поједина приватна лица на основу чл. 28. устава, иротив чиновника, општинских председника и осталих лица побројаних у овоме члану, и извесних тешкоћа, које се показују у практици применом овог члана, — узимајући га буквално, $1гШо аепви, услед чега се поменуте тешкоће и појављују у његовој практичној примени. Осим тога, оне долазе и од туда, што поједини специјални закони, у којима