Полицијски гласник

ВРОЈ 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 259

зашто тако ради, из- чега се с разлогом даје извести да сведок неће да каже истину; или б) Кад сведок казује нешто, чему се тешко може поклонити вера. Кад ће наступити случајеви, у којима сам садржај сведоџбе показује да је ова неистинита, не да се поставити опште правило 111 ађа1гас1;о, већ о томе мора суд у сваком поједином случају нарочито да одлучује према свима околностима конкретног случаја. Овде, дакле, ни сама доказна законска теорија не може да веже судију, већ он има ово питање да реши по свом личном нахођењу. Сведоци код којих се нађе ма који од основа за сумњу поменутих под 1, 2 и 3. јеоу сумњиви сведоци, јер се држи или да не могу или да неће хтети да кажу истину. Зато, што су овп сведоци само сумњиви, њихове сведоџбе неће бити увек без вредности. Хоће ли те сведоџбе имати доказну вредност или не, зависи од тога, да ли је основ за сумњу отпао или је остао и даље. И једно и друго има суд да цени према правилима, која смо о томе сад поставили. Ако суд и носле оцене нађе да основ за сумњу противу истинитости сведоџбе посгоји, онда он према наређењу § 112 таквог сведока неће ни заклети (види раније § 32, 2, а), његова је сведоџба, дакле, без вредности. Ђ. Да се казивање и са осталим околностима учињеног дела , о којима се зна да иостоје, аодудара, и стварним околностима не аротивуречи (т. 6. § 229). Закон за доказну снагу сведоџбе тражи, према овоме, да се она слаже с резултатом осталих доказа, т. ј. ако сем сведоџбе има још каквих доказа или основа, који би се односили на нсту чињеницу, да се она с њима слаже. То слагање с осгалим доказима најбоља је гарантија за то, да је сведоџба истинита, отога је тај захтев и оправдан. Али закон не тражи, да остале доказне околности потврђују сведоџбу, већ да се ова с њима у главноме слаже. Није, дакле потребно за доказну вредност сведоџбе, да се она у свему и до ситница слаже са свима околностима, које су другим доказима утврђене, већ да не противречи важним околностима, које су од утицаја на главне ствари. 0 томе која се околност има узети за важну а која за неважну, не може се поставити опште правило, већ то зависи од оцене суда у сваком поједином случају. Тако н. пр. које је боје одело имао оптужени за убиство, или да ли је убиство извршено у 8 или у 8'/ 2 часова пре подне. јесу споредне околности, које неће ослабити доказну вредност сведоџби кад се ова с њима и не слаже. Међутим важна би околност била, кад би с.ведок тврдио да је оптужени убиство извршио ножем, а секцијом се докаже да је извршено ватреним оружјем; или кад би сведок тврдио да је убиство извршено ујутру, а другим доказима се утврди да је извршено увече. Таква

противречност показивала би да је сведоџба неистинита, те би стога она била неважећа. Е. Да је сведоџба учињена на главном иретресу или за време ислеђења аред иследном аолицијском или судском вдашКу (т. 7. § 229). Закон изједначава сведоџбу на главном претресу са сведоџбом у истрази. То одговара начелима истражног постулка. Међутим, по реформираним законодавствима доказну вредност може имати само сведоџба, дата на главном претресу, пред надлежним судом, што сасвим одговара начелу слободног судијског уверења. Ж. Да се једна чињеница може узети доказаном сведоџбом, поред свих до сад побројаних уолова, аотребно је да су бар два саособна сведока сагласним сведоџбама утврдили ту чињеницу (први одељак § 229). Законска теорија доказа у овој сагласности и једнакости двеју сведоџаба налази најбоље јемство за њихову истинитост. Стога се и не допушта, да једна сведоџба образује потпун доказ, јер се може десити, да једна сведоџба не одговара истини било што је сведок нешто погрешно опазио, било да је намерно казао неистину. У колико се две сведоџбе више слажу, у толико ће убедљивије дејствовати. Али се не тражи, да оагласноот и једнакост ових сведоџаба мора ићи и до најмањих ситница и споредних околности. нити противуречност у споредним околностима може учинити, да такве две сведоџбе не образују потпун доказ. Ако н. пр. какву спореднију околност (н. пр. боја одела) два сведока због помрчине различито виде, или ако је један од њих после дужег времена заборави, а у свему осталом и главном слажу се, то ће и у том случају те сведоџбе дати потпун доказ. Које се, пак. околности имају узети као незнатне и споредне, не да се уопште одредити, већ се то има одлучити с обзиром на поједини конкретни случај, јер једна иста околност у једном случају може бити иезнатна а у другом важна. Теорија слободног судијског уверења не поставља ни овај захтев за доказну снагу сведоџбе. По њој се потпун доказ може добити и једном сведоџбом, само ако је у стању да код оудије створи уверење о истинитости чињенице на коју се односи. Од важности је питање: како ће судија поступати, кад се сведоџбе не слажу у битним и главним околностима, нарочито кад има више од два сведока? 1 ) {наставиће ое) Д-р Бож. В. МарковиЋ.

') ћи1(, Соттеп1аг II 96; МШегтагег, Веге1з1ећге 373—377;

01Е УЕВВНЕСНЕОЕШШ 1М ОЗТИСНЕИ ЕШРА 1 Вап! — Ше СпттаШа! аег ВаШанШпДег. уоп Ог. Агпо1(1 Шас11ег. (НАСТАВАК) Тако исто скоро стоји и са закључцима овога писца у погледу на убиства, врло је незнатан проценат оних умишљајних убистава, који падају на терет хајдучије. Хајдучија у Србвји није стална, већ спорадична појава, а високе циФре убистава сталне су и готово непрекидна појава, па и у годинама у којима нпје никако било хајдучије. То је најбољи до-

каз о неоснованости извођења овога писца, који високу циФру убиства опет своди у главноме на хајдучију. И код ових убистава, изузев једног мањег процента учињених из користољубивих намера, поглавити је узрок освета. Међу тим узрок због кога се ова дела, као и сва друга тежа кривична дела, готово стално одржавају у Србији на једпој незавидној висини, лежи поглавито: у слабој просвећености нашега народа и непрекидно р^авој унутрашњој политици, са којом упоредо иде и до зла бога рђава криминална полиција. Кад говоримо о непросвећености нашега народа, онда ту

не мислимо само на широке масе народне, већ и на његову интелигенцију, која га води и управља државом. Као год што је небрађена аравна свест у нашега народа, тако се исто код његове интелигенције врло споро и лагано развија право, истинско, иравно осеАање , за јавно зло. То се да утврдити извесним познатим нојавама. Није давно било, када је у Србији било и те несрећне и невероватне појаве, да су државне власти употребљавале хајдучију за своје политичке циљеве! Данас већ нема влада, које би помишљале и на тако што. Година 1905-та критична за наш криминалитет, врло је важна још у једном