Полицијски гласник

БРОЈ 20.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 159

приликом оцеубиства. У своме безграничноме афекту ударају они своју жртву без икаквога сажаљења. »Један из броја таквих злочинаца задао је својој већ мртвој матери још седамнаест удараца ножем; други је један ударао свога болеснога деду све дотле, док овај није са свим подлегао и свршио са животом; још један други сео је на своју матер, да би је могао угодније убити. Двојица се нису задовољили само тиме да убију своју жртву, већ су јој извадили срце, пекли га и јели« (Коуа1евку). Као што дегенерисани у опште врло лако подлежу подражавању, тако се исто лако може изазвати у њих нагон да то исто учине, ако им се исцрпно опише једно такво злочино дело. Кајање је за такве злочинце са свим страно. Они показују равнодушност, често се чак и хвале својим делом, са необичним цинизном грде своје жртве и т. д. Пресуда, као и цела судска радња и претреси, ни у колико не мењају њихову хладноћу. Убиство аородице чини једну специју убиства, које има своју нарочиту психологију. Као што ћемо видети, ни ова ознака већим делом није јуристички правилна. У случајевима правог убиства породице извршилац је у првом реду самоубица. Спомоћу психологије самоубице може се разјаснити и психологија једног таквог убице своје породице. Убица налази, да му није више сношљив живот на земљи под околностима које су му се наметнуле. То му сазнање није дошло од један пут; оно се појачавало с дана у дан, опчинило га је, укоренило се и најзад по неки пут је потребан јога само какав мали повод, па дође и до извргаеша одлуке. У колико се нема поола са болесним мотивима, готово увек су бриге за исхраном и за одржањем егзистенце разлог који доводи одлуку до сазревања. Отац не налази више нигде рада, можда зато гато је болесган. Или већ је био осуђиван или је у изгледу да ће допасти затвора и осуде. Други опет отац породице не може да дође до бољитка у својој самосталној радњи. Његова трговина иде у назад, нема ни мало среће, није ни мало практичан човек, улаже у посао и своју последњу пару, и једног дана опет је само просјак. ( наставике се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Суд општине лисовићске, актом својим Бр. 647, пита: »По једном иступном делу, један сведок на своме саслушању нзјавиоје: »да не зна нигата да сведочи, јер није био на месту догађаја,« који је повод кривичној одговорности. Позван да се иа свој исказ закуне, он је изјавио да неће, јер вели не зна ништа.

Налазећи да се овај неће да закуне због тога, што је казао неистину, дакле обмануо власт, суд га је узео на одговор за дело обмане и лресудом својом Бр. 578, казнио са 15 дана затвора по § 359. т. 1. кр. закона. По жалби осуђеиог, првоотеиенн суд актом Бр. 14990, поииштио је ову пресуду, јер налази да овде не стоји случај поменуте законске одредбе. него из § 1 00. кр. судског поступка и позвао је суд, да другу пресуду по овоме донесе у смислу ових примедаба. Како се ово мишљење не поклапа са обавештењем, које је у једном броју »Полицијског Гласника« издато за сличан случај, то се моли уредништво за обавештење: шта ће да ради ова.ј суд и да. ли ће бити одговоран ако изрекне пресуду у смислу судских примедаба, па је, пошто постане извршном, и изврши ?« — На ово питање одговарамо: Уредништво није сагласно са глсднштем суда, јер оно налази, да се наре1)вња § 100. кр. судског поступка односе само за случајеве извиђаја злочиних и преступних дела, а не и на иступна. За III част кривичног законика важи као поступак Полицијска Уредба. Она у своме § 35. ставља у дужност сведоцима, да властима кажу истину и оно на шта се могу заклети; али ако ово неће да учине, она не прописује начин, како ће се на заклетву нагнати. Како, међутим. сведоџба сведока не вреди ако није утврђена заклетвом, бар у оним случајевима кад је осумњичена извесним околностима, онда је заклетва неопходно потребна, па се, према томе, мора наћи и начин. да се сведоци нагнају на заклетву. Под разложним уверењем, да сведок неће да се закупе само због тога, гато није казао истину; што је, дакле, обмануо власт , увек се против њега може предузети истрага за дело из т. 1. § 359. кр. закоиа, јер оно несумњиво постоји у оваквим случајевима. Кад је, међутим, суд иашао да се и овде треба да примени § 100 кр. суд. поступка, ма да он прописује поступак ириликом извиђаја злочиних и престуиних дела, и како су његове иримедбе обвезне за општински суд по § 15. и 16. поменуте уредбе, онда суд нека тако и поступи, остављајући право осуђеном да се може жалити, па кад му та нресуда постане извршна нека је и изврши, без бојазни за какву одговорност, јер је свој рад саобразио примедбама надлежног суда. 11 Деловођа општине балаиначке пита: »Расписом г. Министра Унутрашњих Дела од 19. децембра прошле године 1Ш> 25.071, иарођено је: да се сва села и општине убаштине на своја ошитинска и сеоска добра. Како се за потврду тапија мора платити такса код општинске и среске власти и првостепеиог суда, а општине, међутим, нису предвиделе буџетом и ове издатке, нити се из кредита „на неаредвиђене аотребе к може платити такса за сва села у општини, то се моли уредништво за обавегатење: одакле ће ову таксу

платити како би се на време одговорило поменутом распису г. Министра. — На ово питање одговарамо: Кад нема нарочитог кредита у буџету за убаштинење, а кредит, опет, »на неаредвиђене аогребе « недовољан је, онда ће се у смислу чл. 10. закона о окружним, среским и општинским буџетима донети одборска одлука, којом се одобрава потребна сума за убаштинење или повећава сума на »непредвиђене потребе«, па ће се то послати г. Министру Финансија на одобрење. У одлуци — предлогу треба казати изворе из којих ће се овај издатак исплатити; н. пр. готовина, уштеда по другим буџетским позицијама, ванредни приходи и т. д. 111 Суд општине мрмошке, актом својим Бр. 744, пита: »У селу Б. Врбници, ове општине, постоји школа, и школску општину састављала су иоред села других општина и ова села ове општине: Мрмош, В. и М. Врбница и Лаћислед. У месецу марту ове године, село Лаћислед отворило је засебну школу. По чл. 56. зак. о народним гпколама, председник је школског одбора председник оне општине, у чијем се атару налази школа или кмет онога села, у коме је школа. Учитељ ново отворене школе лаћиследске позвао је школски одбор, и овај је за председника изабрао кмета села Лаћиоледа. Моли се уредништво за обавештење: ко мора и може бити председник школског одбора школе лаћиследске, и ко је надлежан да њега бира?« — На ово питање одговарамо: По чл. 55. зак. о народним школама, свака школска општина има свој засебан школски одбор, у који улазе по својим положајима: председник оне општине у чијем је атару школа, и управитељ или учитељ ако је сам, а Остале бира општински одбор. Овом школском одбору председава, према чл. 56 истог закона, председник политичке општине, у којој је школа. Тек ако је он спречен, заступа га кмет села у коме је школа, а ако је и он спречен, онда најстарији члан општинског суда. Све, дакле, дотле, докле се председник општине не би одрекао овога права и пренсо га на кмета села у коме је школа, он не може бити замењен у председнигатву другим лицем. Ни та околност, гато у опгатини постоје две гаколе, те је он председник у два школска одбора, не може му одузети ово право. Према томе, председник се школског одбора у опште не бира, него он долази по своме положају и закону на то место. Због овога је погрешан поступак школског одбора лаћиоледског, гато је бирао председника пре него што је предоедник општине дао реч: да ли је председништвом у школском одбору школе Вел. Врбничке спречен да прими председништво гаколског одборашколе лаћиследске.