Полицијски гласник

СТРАНА 348

ПОЛЛЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 44.

вањо утнцаја соматичких аномалија. Нијо реч '» оним велнким борбама, пуним овирепости и дивљаштва, и диктованим ннстинктом за пндивидуалним самоодржаљем; о борбама на којима је Дарвин склопио, највећим долом, моханизам еволуцијо помоћу нриродне селекције. 'Гако исто није реч о борбама између индив.идуа исте Феле, изазваним потребама за егзистонцију: то су инстинктивпе маниФестације за прибављање хране, заповедањо. притежањо агена ит.д. Феномони, слични онима с којима ћемо се занимати код човека злочинца, а који су од много воће важностп за антрополошку теорију о генези злочина, јесу они који се дешавају међу индивидуама исте животињске <1 >еле, код којих идентитет животних погодаба и инстинкта утврђује нзвесну солндарност, па нпак се међу њима, по изузетку, налазе инстинкти, који су у противн^сти са инстинктом фолс , који у ствари нису нмшта друго до ненормални индивидуални Феномени. Услед овога може се видети, да женке курјака и паса унишгавају своје младунце, не због глади, већ због нндивидуалног дивљаштва, кршећи овим најосновннји закон репродукције. Међу домаћнм животињама има ваздан случајева крађе, а и саме сексуалне аномалнје могу се опазити код животиња. Битни елемепат свију ових Фактора у томе је, што се удаљују од закона који владају инстинктом Феле, и јављају као послодица искл.>учиво индивидуалног Фактора, што се врло често утврђује спољагањим физичким аномалијама. Ми не можемо, међутим, утврдити, да животиње врше праве злочине, јер им не можемо призиати никакву идеју о погрешци и одговорнооти, алн зато све ове Фактоможемо просто назвати „еквивалентнма злочина«, пошто њихове акције по своме генетичком механизму и карактеру одговарају злочинима. У средњем веку, међутим, свечано су суђене и кажњаване и саме животиње, али нам то изгледа апсурдно пошто данас знамо да су непормалне склоности у тесној вези са природом и индивидуалном структуром животиња, те с тога није имало смнсла тровати псе, спаљивати лептирове итд. Ми, међутим, падамо у исту заблуду кад мислимо да злочиначке склоности можемо трансформисати у добре и нормалне помоћу неколико година затвора или галера. Притом, ми налазимо неосиорно сродство између ових појава и појава модерног злочпнца. Факт, што се код дивљака , поред индивидуалних аномалија, опажају, као и код прмитивних људи који представљају извесне нормалне и опште Форме, неке манифестације које се у нашем друштву сматрају као злочиначки облици доказује, да је злочин атавистичког порекла у том смислу, што се врши на начин који је био заједнички и нормалан код дивљака. Један врло важан Факт за доказ овог односа јесте егзистенција етимологије, која доказује да је злочин, у својим првобитним маниФестацијама, био сматран као и овака друга проста и легитимна акција. Тако реч сптеп (злочин) пронзлази од

корена сг1, који значи чинити, а Гасшиа од Гасегв, гато значп сакрити, склонити. Оно што ми данас са. моралним ноодобрпвањем, називамо украсти, зпачило је некад учинити и склонити. Ове акције у старо доба нису, дакле, имале никакво рђаво значење, већ су га добиле доцније, са развитком моралног ооећаја, који се развијао услед природних потреба соцнјалног живота, независно од ипдивидуалне и колективне опакости. Творци ових акта ниоу, међутим, били кажњавани све дотло, док нису отпочели вређати моралне и материјалне интереое шеФОва. свештеника или заједнице, а тада, услед, покушаја да их подвргну казни или освети, јављају се кривице. Извесни Феномени, слични нашим кривицама, налазе се код животиња и примитивних људи, као год и код цивилизованих људи у доба детињства. Код деце се опажа један скуп осећаја који, под разним условима доба отарости, средстава и оруђа. производи злочиначке акције. Другим речима. ове акције код деце су условљене. Деца су — као што је још Ла Фонтен тврдио—свнрепа према слабим, сиромашним и слабијим од себе. Недостаје им осећај сажаљења, тако дубок и искључаво људски, и подложна су гневу, зависти. полтронерији, лажи, сујети и освети. Ови недостаци моралних осећаја, који представљају толике Фазе кроз које је прошла и пролази људска цивилизација у свом нормалном развићу, ишчезавају, међутнм, са одраслошћу и уступају место нормалним психичким облицима. Као год што би ембрнонерни облици, бранхијални расцепи, продужење репа и т. д. представљали монструозност ако би остали код одраолих, исто тако и морални карактерк детињства, ако остану код одраслих, сачињавају Физичке аномалије, које представљају основ криминалитета — његов најтежи облик — урођени криминалитет. Пошто се на овај начин доказује, да је злочин природни Феном, у том смислу што је тесно везан за извесне структуре и не зависи од произвољности акције „рђаве воље к , потребно је утврдити —■ а овоме тежи криминална антропологија — зашто се и како он јавља? Природно је, да се један такав ненормалан облик Функције јавља кад се поједине структуре, од којих ова функција зависи, појаве изолисане у средини нормалних облика, т. ј. у средини облика који су трансформисани сталном и прогресивном еволуцијом. То ће рећи да међу Факторима, који доприносе овој жалосној криминалној продукцији, има један основан и битан, важнији но сви остали, а то је Физичка и психичка, односно антрополошка конституција, којој потпуно одговара ненормално и злочиначко Функционисање. Једна оваква ненормална антрополошка структура резултат је дегенерације; то је један њен облик, који има све заједничке карактере дегенарисаних, а нарочито одсуство стида, слабост воље и несталност душевног здравља, али који има много више стигмата и особености који га разликују од осталих дегенери-

саних бића, као што су: душевно обољење, туберкулоза и т. д. Криминалитет, по Ломброзу, јесте једна дегенеративна Форма, карактеристична застојем у развићу и повраћајем еволуције у Фазу архајичку или атавистичку, чију омо огромну важност видели у преисторијском свету. Јер, ако допустимо, са теоријом еволуције, да човек нроизлази од простих животињских облика онда, ако се оп, у овом индивидуалном развићу врати Фазама кроз које је прошао у својој филогенезц, појмљиво је да ће застој у развићу произвести атавистичке Форме и карактере, било физичке било нсихичке. (НАСТАВИЋК СЕ)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ТАЈНА ПЈ1АВЕ СОБЕ (нАСТАВАк) —- Није седа, гослођо, већ је више плава но друге. — Миолиш ? —- Ах ! ви оте још млади за седу косу. — Ко то зна! Жиана је хтела видети свога милосника пошто пото, али овај никако не долазаше. Она погледа на сат и виде да је 12 сати. Шта ли ради? У души се плашила да не избију какве компликације, које се нису могле предвидети. Одједном се један аутомобил задржа испред куће. Она јурну на прозор и виде свог милосника. — Врзо, брзо, рече својој служавци, дајте ми јутарњу хаљину и очешљајте ме. Служанка је очешљала госпођу и пошто ју је обукла, гроФица оде у салон на првом спрату, где је очекиваше гроФ. Чим је Перез дошао, пао је на Фотељу од силног умора и узбуђења, које је имао ових дана, и кад је чуо да неко отвара врата. нагло је скочио. Грофица га одмах погледа право у очи, да би из њих прочитала шта се догађа, и била је веома задовољна, кад је видела, да му је поглед миран. Пошто се грофица уверила да нема никаквих опаоности, њено се лице разведри и са осмехом на лицу рече гроФу: — Ала оте ое закаснили, драги пријатељу ? — Имао сам да испуним сто Формалности; сада је све свршено ! На ово гроФица уздахну и роче: — Дакле, све иде како ваља ? — Наравно. Сутра ћемо је сахранити. Наредио сам, да се тело пренесе у хотел. — А чувена секција? — Њоме је иотврђено оно. што је се раније предвидело, а то је, да се гроФица сама обесила. — А тајне доставе? — 0 њима се не говори; све је легло. — Маркиз ће се појести ? — Доказао је то. — На који начин ? — Увредио ме је, — Зар си га видео ?