Полицијски гласник

ВРОЈ 9.

МОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 67

СТРУЧНИ ДЕО

О НОВЧАНОЈ КАЗНИ (НАСГАВАК) Какав је карактер новчане казне ? Како је она утврђена? Коме припада њена бенеФиција? Како се она наллаћује? То су четири општа питања на која се раздељују проблеми које покреће организација новчане казне. Новчана казна је казна.') ова квалиФикација резултује несумњиво из одредаба кривичног законика које смо цитирали. Отуда треба закључити да се карактери својствени казнама примењују и на новчану казну. I. Тако, прво, као свака казна, новчана казна треба да буде лична, т. ј. да може бити досуђена само виновницима или саучасницима нарушења и она треба да буде сразмерна њиховој кривици. То је основна идеја из које произлазе следеће последице: 1. Ако новчана казна није била изречена пре смрти окривљеног, она се не може изрећи против његових наследника који нису криви за деликт. Јавна акција за примену какве казне, лишења слободе или новчане, угашена је смрћу виновника нарушења т. ј. кривца. (§ 17. нашег кр. пост.). Отпочети или продужити спор да би се добила осуда на новчану казну после смрти деликвента било би у ствари водити или процес против успомене на деликвента, што би било апсурдно, или процес против његових наследника, што би било неправедно. Али. ако је новчана казна била изречена против окривљеног ире његове смрти, пресудом која је извршна, може ли се наплата тражити од наследника? Доктрина и правознанство допуштају аФирматив на ово питање из тог мотива што осуда, пошто је створила основ новчане обавезе на терет иатримоније кривца, ова је обавеза пренесена на наследнике са самом патримонијом. Овакву солуцију ових питаља допустило је Француско правознанство. „У дискусији „која је била у Државном Савету прили»ком чл. 2 Француског крив. поступка на »питање о томе : да ли је наследник осло»бођен плаћања новчане казне и других »новчаних осуда... МегИп прави разлику између случаја у коме је новчана казна »изречена и случаја укоме није изречена: »у првом случају, осуда треба да има »дејства ; у другом смрт окривљеног, чи»нећи да се он сматра као невин, спре»чава да се ма каква казна, баш и нов»чана, може на њега применити. Сатћа»сегбз рече: да су то били прави прин»ципи. Објашњење г. МегИп-а, додаје он, »пошто је забележено у протокол, откло»ниће сваку сумњу и утврдиће смисао »чланова. Разумеће се, да ће пресуда која »изриче новчану казну добити своје из»вршење, без обзира на смрт осуђеног. Али. и покрај аргумента који се црпи из припремних радова, неки су аутори ') ОаггапЈ. Стр. 226. Све ово даље излагање чисто теоријско, узето је иа његовог дела, које смо већ цитирали.

оспоравали солуцију Француског нрактичног нравознанства, која намеће наследницима осуђеног обавезу плаћања новчане казне (СГг. Сагпо1;, "к. I стр. 60. РаппкаиИ Кеу. ргаћ 1857. стр. 305, Каи1;ег, 1 I. стр. 277.). Али правознанство није никада варирало и увек је сматрало да су наследници обавезни за новчану казну која је деФинитивно изречена против виновника. Исту солуцију Формално је дао § 3. немачког казненог законика. Али су је одбили белгијски казнени законик од 1867 чл. 86., италијански казнени законик од 1889 г. чл. 85. и холандски казнени законик од 1881. § 75. Ј ) Наш кривични законик у § 31. изрично каже: »новчана казна може се по смрти »кривца из његовог посмртног имања на„платити само онда, ако му је пресуда »пре него је он умро извршном постала«, — и према томе не може бити сумње о овом питању које он као што се види решава аФирмативно. Ма како да је, преношење новчане казне, која је извршна, на терет наследника изгледа противно принципу персоналитета казни. Примећавали су доиста, да по праву које му припада да ренунцира или прими под бениФицијом пописа наслеђа осуђеног, наследник не би имао никад да плати Ае аио изречену новчану казну. Али с једне стране овај аргуменат не доказује ништа, пошто доказује сувише: могла би се, заиста, утврдити и оправдати на исти начин општа конфискација; с друге стране, то није кривац који је умро а није платио новчану казну, онај који је Фрапиран казном, већ су то његови наследници који се лишавају добара која су им припала наслеђем и који постају сиромаси дејством једног деликта за који нису криви. Одржање права извршења новчаних осуда после смрти осуђеног у контрадикцији је дакле са природом која је својствена казни која конституише реакцију против деликвента а не против трећих лица која нису участвовала у деликту. 2. Кад су више лица участвовала у истом нарушењу, пошто су сви учинили повреду закона, треба да сваки од њих поднесе целокупну новчану казну која је одређена казненом одредбом, исто онако као што сваки од њих издржава лично и потпуно казну затвора, коју би могао заслужити. Исто тако, судије не треба да изричу једну једину новчану казну против свију сакриваца укупно, него индивидуалнц новчану казну против сваког од њих. Право је, заиста, да сваки од осуђених буде кажњен једном новчаном казном и да то буде у мери његове кривице. Правило о индивидуалитету новчане казне правознанство је данас јасно утврдило; оно резултује, доиста, као потребан додатак из казненог карактера новчане казне. Али обично оно има два изузетка за којадржимо да су основана само са извесном резервом. Први изузетак био би онај који се тиче случаја кад је новчана казна изречена против колективно? бића, таквог као што је једно друштво, и ако су чланови дру-

! ) Сгаггаис!.

штва индивидуално уплетени у ствар, могла би и требало би да буде изречена само једна новчана казна против самог друштва. Али ми не допуштамо да једно ' колективно биће може бити предмет репресивног гоњењаи казнене одговорности, осим на основу једие Формалне законске одредбе. Међу тим у овоме последњем случају, пошто је одговорност колективна, новчана казна имаће очевидно овај карактер и биће изречена еп Мос против друштва или корпорације. Други изузетак тицао би се случаја у коме закон одређује новчану казну према материјалној тежини дела лли важности недопуштене користи која из њега резултује за његовог аутора. Али у чему би ова околност изменила карактер новчане казне и учинила је, тако као што то изражавају извесне одлуке правознанства, реалном пре него личном? Судија ће у овом случају утврдити просто количину новчане казне коју заслужује сваки од сакриваца, тако да укупна циФра сваке досуђене казне буде, као што то хоће закон, у односу са материјалном тежином дела, или са количином штете коју је причинило нарушење. У томе видимо само специјалан начин одређивања казне која се досуђује кривцу, да би била сразмерна деликту; али ништа не овлашћује да се казни више или мање деликвент према томе да ли је он радио сам или са једним већим или мањим бројем сакриваца или саучасника. Без сумње, кад новчана казна има карактер грађанске накнаде и кад закон пропорционише њену таксу било према користи коју је деликвент реализовао, било према штети коју је жртва претрпела, укупна циФра изречених новчаних казни не треба да прелази ове границе. Али у свима овим самим случајевима, судија ће прво требати да оцени вредност штете и да раздели за тим целокупну штету на голико делова колико има делпквената, па да изрече индивидуалну новчану казну против сваког од криваца. Ако је новчана казна накнада у погледу на интересовану администрацију, она је казна према деликвенту. 3°. Новчана казна не треба да буде изречена против лица која нису участвовала у деликту, која су само грађански одговорна. Одговорност за дело другога распростире се само на »реституције, накнаде штете и трошкове (( ; досуђене онима којима је нарушење причинило какву штету. Интересантну примену, са овога гледишта, казненог карактера новчане казне учинио је чл. 206. Француског шумског законика, који овако гласи: „мужеви, очеви, }) матере и тутори, и у опште сви госпо}) дари и налогодавци одговорни су гра»ђански за деликте и иступе које су учи»ниле њихове жене, малолетна деца и пу}) пиле, које станују с њима и невенчани, »раднини, возиоци и други млађи, са пра}) вом рекурса према њима (( . Ова се од»говорност распростире на реституције, »накнаде штете и трошкове, ну, без при»мене принудне наплате затвором, осим »случаја који је предвиђен чл. 46. (( Сличну одредбу о грађанској одговорности горњих лица садржи и наш закон о шумама у чл. 102. који гласи : »за штету