Полицијски гласник

ВРОЈ 22.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 173

борника потпише, враћа да цео суд са деловођом потпише. Догоди ли се, да полиција потврди овакво уверење, онда га враћа Нрвостепони Суд и тражи друго од целог суда, и тако се и појединцџ нзлазку трошковима и општини намеће излишан посао. Ово тим пре, гато се у току год. — размаку времена, између издатог и постојећег већ код полиц. власти односно суда, увереља, измени одбор, и онда шта остаје друго него то, да се имање понова мери и пише друго уверење, који посао и сувише споро иде, нарочито у планинском крају овога среза где имања нису за премер груписана. Да би како полиц. власти, тако и Прв. Судови, једнако тумачили пом. оолуку а и општ. судови једнабразно поступали. ја молим уреоништво да по овоме изнесе своје мишљене — који иотиисцје уверење — кмет са три одборника или суд цео ?' — На ово питање одговарамо: У доба, кад је Министар Правде издао правила о извршењу тачке 4. § 471 грађанског судског поступка (од 4. Фебруара 1874 г. № 35'|.| важио је закон о општинама, по коме се председник општине звао кмет, а кметови чланови или његови помоћници. Отуда је дошло, да је Министар употребио у тачци 11. под а ових правила речи: » од кмета и три оиштинара» Касациони Суд, доиосећи своју одлуку од 5. јануара 1909 г. Бр. 12748, задржао је онај термин из правила стојећи, несумњиво, у уверењу, да је опшге позната ствар, да под речју: кмета, треба разумети председника. Према томе, и он је имао иа уму, да уверења потписује председник са два кмета, деловођом и још три одборника, сходно тачци 4. чл. 97. закона о општинама и иоменутим правилима. То се нарочито види из става трећег саме одлуке, где сам Касационн Суд вели: в Како је оиштинска власт свакол^ соиственику најближа власт, а и најиознатија са његовим стањем и ириликама, то је најириродније, да доказ односно уверење о остатку земље издају оиштинске власти.. .. Ово тим ире, што оне и ио закону о оиштинама — тач. 4. чл. 97. издају уверења о имовном стању«, Према овоме уверења треба да потписује председник са два кмета и три одборника и деловођа. Један од кметова, који потписују уверење, увек треба да буде из онога села где је имање, као непосредни познавалац месних прилика.

ПОУКЕ И УПУТИ

Одлуку о олроштају потраживања лреко 200 динара у сеоским олштинама доноси збор олштински, а до 200 динара одбор општински. Вељко Ј. трг. из 3., био је раније благајннк огпптине 3 . . . ., и тада му се у каси показао мањак у 3293 - 70 дин., те је пресудом Главне Контроле осуђен да ову суму накнади општини, и за обезбеду псхе стављена му је пј ибелешка на имање.

Доцније. по решењу н... првостепеног суда од 18. јуна 1892 год. ј\» 10952, отворен је стечај над целокупном имовином Вељковом и тада се, поред осталих поверилаца, пријавила у стецишну масу и општина з Решењем суда од 15. децембра 1908 год. № 23513, расправљена је маса, и по том решењу онштина је примила из масене готовине 2000 дин. а за остатак главнице са иитересом Вељко је остао и даље дужник општини с тим, да буде дужан исплатити општини у року за три године у шесто-месечним отплатама. Под 2. марта 1909 год. Вељко је поднео суду за одбор општински једну молбу, којом је тражио, да му се целокупни интерес опрости, а да осгатак главнице у 1293 - 70 дин. исплати општини у року од три године са 6% год. интереса издајућн општини на ту суму и облигацију. По тој молби, општински одбор донео је одлуку, да се молиоцу опрости интерес, а да остатак главног дуга исплати општини. Та одлука послата је на одобрење Министру Финансија, но министар ју је вратио, паређујући, да о томе своју одлуку доносе збор. На основу овога збор општински на дан 3. јануара 1910. год. донео је одлуку да се молиоцу Вељку опрости сав интсрес, а да остатак главнице у 1293*70 дин. буде дужан исплатити ошптини у року од три године. Државни Савет расмотрио је ову одлуку, па ју је, с обзиром на чл. 33. и 51. закона о општинама, одлуком од 1 3. марта 1910 год. Вр. 2147. одобрио.

Један слунај из чл. 152, закона о општинама, где је решењем надзорне власти задржана од извршења одлука збора општинског, као штетна по интересе олштинске. Браћа Н. упутили су једну молбу одбору општине шилонајске и тражили, да им се у виду поклона опрости плаћање у 064 дин., на које су нресудом горњомилановачког првостепеиог суда од 7-ог новембра 1908 гоД. № 28746. ооуђени за посечену шуму у селу Кривој Реци. Одбор је ову ствар изнео збору онгатине гаилопајске на решење, и збор је на свом састанку од 12. априла 1908. год., донео одлуку, да се молиоцима то дуговање у виду поклона опрости. Ова зборска одлука достављена је над зорпој власти 20. јануара 1910. год., и ова је нагала да је та одлука противна закону из ових разлога: 1. гато кад би се ово дуговање Браће Н. за посечену опгитинску шуму опростило, онда бп значило, да закона о шумама не би требало ни да буде, а то би одвело савршеном унигатењу гаума; и 2. гато општина шилопајска са својим одбором није имала никакве потребе, да ову ствар, штетну по интересе целе општнне, а и самог села Криве Е^еке, на овај начин отуђује и поклања, јер тиме пом. селу штети, које би са добивеним повцем могло себи користити на обновљењу посечене шуме, а и плаћању утринске порезе.

Са тих разлога решењем од 26. јануара 1910 год. № 441, задржала је ову одлуку од извргиења и цео предмет послала Министру Унутрашњих Дела на оцену и решење. Министар Унутрашњих Дела нагаао јо, да је регнење ггадзорне власти правилно, а да зборска одлука не одговара закону још и с тога, што је пгума, коју су иоекли Браћа Н., била својина села Криве Реке' а не општине шилопајске, коју састављају вигае села, те према томе ггресудом судском и досуђена накнада селу Кривој Реци., а не опнгтини шилопајској, па је с тога опраштање овог дуга могао учинити само збор села Криве Реке, а не збор општине шилопајске — чл. 57. и 9. закона о општинама и § 29. грађанског закона. С тогаје писмом од 1. Фебруара 1910. год. ПЛ« 1714. спровео цео предмот Државном Савету на коначно решење. Трећи Одсегс Државног Савета нашао је, да је регаење надзорне власти правилно и па закону основаио, па га је с тога, на основу чл. 152. зак. о опгатииама, одобрио. Одлука од 11. Фебруара 1910 год. № 1013.

Општинска утрина није општинско непокретно имање, о коме говори тач. 3. чл. 33. закона о општинама, да би општина могла са њим располагати по својај вољн, већ је то опште добро, које се не може оту1јивати, пошто је одређено на заједничко уживање свију становника дотичне општине за испуст стоке. Милан Б., из Рашковића, обратио се молбом одбору опгатине к да му се да 40 ари од земље села Рашковића, у месту званом ,/Гресковац", на прнвремено уживап.е, јер му се, вели, породица увећала. Одбор општински по овој молбн донесе одлуку 5. Фебруара 1910 године № 306., да сс молиоцу да на прнвремено уживање 40 ари сеоске земље. Надзорна власт решењем својим од 18. Фебруара 1910 год. № 4639. задржала је ову одлуку од извршења с тога, гпто је противна одлуци Државног Савета од 20. маја 1909 год. № 331 6.*), јер опгатински одбор, па ни збор, не може распо-

*) Ио одлуцп Државног Савета, Иредеедник Државног Оавета, упугио је Господину Министру Унутрашњих Дела од 20. маја 1009 год. Ж 3310. нисмо ове садржине : »Веома су чести случајеви, да се Државном Савету шаљу на одобрењо одлуке општинских зборова о давању општинске утрпне појединим грађанима, било у својину, била на уживање. Одлуке о уступању у својину подлеже оцени Државпо[■ Оавета, и он, у смислу чл. 33. тач. 3. закона о општинама, доноси по њпма своја решења. За оцену оних других, где се уотупање врши само па уживање, Савет пије надлежан и зато их враћа нерасмотрене. Како општине не могу по својој вољи располагати са општипском утрином, јер она иије приватна општинока овојина, већ опште добро, одређено за заједничко уживање свију становника дотичне онштине за испуст стоке (чл. 12. закоиа о непосредном порезу), — част ми је, према одлуци Државног Савета, скренути Вам пажњу на потребу, да се надзорне власти упуте, те да се, у оваквим случајевима, користе пропис.ом чл. 152. закона о општинама, и одлуке о уступању утрине поједипцима иа уживање, као противзаконе и иенадлежно донесепе, задржавају од извршеља <! .