Полицијски гласник

БРОЈ 32.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 15. АВГУСТА 1910.

ГОДИНА VI

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТЛА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„П0Ј1ИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК" излази једаниут, а према потреби и више пута недељно. Претилата се полаже у напред, и то најмање за пола годипе код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишае За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „ПолицијсКОГ Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ

(НАСТАВАК) Као што се иа упоређења првога п другога става §-а 486. види, законодавац даје, код јавие продаје, повериоцима једну привилегпју, коју обичиим купцима не признаје: док обичан купац, по другом ставу §-а 486., може, без дицитације а на основу решења поверилаца, купити пописано добро само тако ако је он за њега понудио више од процене, дотле један поверилац има право да пописано добро купи, без лицитације, и по процени само ако се повериоци на то сложе. Полициска власт не би, дакле, могла, ни са пристанком поверилаца, уступити, без лицитације, једном обичном понуђачу, купцу, добро по процени, већ би морала наредити нову продају. док, обрнуто, нову продају не би смела наредити, ако је тај купац, који изјављује да добро по процени прима, поверилац и ако поверпоци на то даду своје одобреље. в. На продају су дошла бар два надметача: тада може бити лицитације. Ту сада могу бити два случаја. Први случај. Лицитација је почела од ироцењене вредности, или, ако је почела испод процене, добро је продато по једну цену изнад ироцене. У овом случају добро ће се уступити ономе који буде највећу цену дао. Иаравно да, у оваквом случају, повериоци немају шта да решавају, као ни извршилац продаје. Други случај. Лицитација је почела испод процене, али највећа цена коју је добро достигло нижа је од ироцене. У том случају, присутни повериоци имају да реше да ли Ке се добро уступити надметачу који је највише понудио, као што се о томе виртуелно изражава први став §-а 487..') Ако повериоци одбију да се ствар уступи највећем лицитанту, зато што је он, и ако је пајвећи, ипак понудио

1 ) А. Ђорђевић, Теорија Грађанског Судског стуака. Друга половина, свеска I., стр . 14.

По

]едну суму мању од процене — а надају се да ће се, на другој продаји, моћи више за исто добро добити, полициска власт ће нову продају наредити. Последњи став §-а 487. предвиђа случај, да на продају није дошао ни један поверилац, па вели да ће тада власт »поступити онако како буде полезно за осуђеног дужника, кога би ствар на јавној продаји нзишла ниже од процене. к Која власт? Свакако извршна власт. Она, дакле, има да реши: да ли ће се добро уступити највећем понуђачу чија понуда ипак није достигла процену, или ће се, пак, одредити друга продаја. Разуме се да власт ово треба да решн са потпуним познавањем ствари, што ће бити, ако она, тога ради, буде прикупила потребна обавештења, међу која долази и саслушање дужника. Као што стоји изречно у наведеном пропису, власт ће се, при овом решавању, руководити интересима дужника, то јест она ће тежити да њена одлука овде буде од што веће користи по дужника, а та ће корист бити, према приликама, или уступање добра највећем понуђачу или одређивање друге продаје. 1 ) А да ли је оцена и одлука извршне власти овде деФинитивна. тако да, у њу, на жалбу заинтересованих, не би могао суд улазити? Ми мислимо да треба одговорити аФирмативно. Ако је, дакле, само извршна власт, при одлучивању шта да се ради са пописаним добром које је на продаји изишло испод процене, са Формалне странс ноступила онако како закон наређује, у то Фактичко нитање, да ли је оно што је та власт решила по дужника корисно или не, судска власт се не може упуштати. Ово је, у осталом, и разумљиво, јер судска вла,ст није толико у положају, колико је то власт извршна, да се инФормише шта овде ваља, с погледом на интересе дужника, чинити. Међутим, да ли би требало извршном органу оставити, у овој ствари, суверену

') А. Ђорђевић, 'Геориј а Грађанског Судског Постуака, Друга половина, свеска I., стр. 51 5.. Као што видимо, последњи лицитанат који је понудио задобро једиу цену испод процене неће, као шго Си то било да је понудио више од процеие, бити увек купац: го зависи од решења поверилаца односно власти која је вршила продају.

моћ, тако да његово решење не би ту потпадало ни под контролу више извршне власти (начелника окружнога, министра унутрашњих послова и Државнога Савета) ? Ако се та контрола и не би толико импозирала за случај да извршни орган реши да се одреди друга продаја — јер, у том случају, иишта није свршено: дужник је још власник поиисанога добра које има понова да се изложи јавној продаји —, није тако онда када тај орган одлучи да се добро уступи последњем лицитанту пошто, под претпоставком да је продаја иначе уредна, пописано добро излази деФинитивно из имаовине дужникове, да би ностало својина купца на лицитацији. Ми бисмо сасвим схватили да, у првом случају, решење полицискога органа буде извршно, као што схватамо да и решење првостепенога оуда којим је једна пресуда избранога суда поништена не иде Суду Касационом (§ 447., први став), док би такав систем мање био однован у другом случају, у коме решење полицискога органа не би требало да буде извршно, као што ни пресуда избранога суда није извршна само зато што је њу одобрио првостепени суд: она, тада, иде, по. жалби заинтересованих, и пред Суд Касациони (§ 447., други став, замена од 3. Јануара 1867. год., 36. XX., стр. 1.1. Само, признајемо, то су све питања која је законодавац требао, у § 487., да расправи, што је он проиустио учинити, на велику штету потпуности и јаоноће тога параграФа. Да се неко може сматрати за лицитанта, — ствар врло важна за то питање: да лије било бар два лицитанта и да ли је, према томе, било лицитације — није довољно да се је он пријавио извршном органу са намером да се надмеће. Није довољно, за то, ни да је то лице, по § 479., положило кауцију односно да је оно један од оних поверилаца који су, по истом законском пропису, ослобођени давања кауције, већ је, за појам лицитанта, нужно да то лице, које је иначе испуњавало све остале услове за надметаче прописане, збиља лицитирало, то јест збиља чинило понуде односно пописанога добра. И етимолошки и законски смисао речи : надметати се, лицитирати јесте: чинити, да-