Полицијски гласник

БРОЈ 34.

У ПЕОГРАДУ, НЕДКЉА 5. СЕПТЕМБРА 1910

ГОДИНА VI

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК" издази једаниут, а према потреби и више пута педељно. Претмата се полаже у наиред, и то најмање за пола године код свију иодидијских власти, и износи: .20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишн>е. За ипостранство: годишње 24, нолугодишље 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДШХ

(СВРШЕТАК) Поред других непотпуности и нсјасмости, §§ 486. и 487. имају и ту непотпуност или нејасност што се, из њих, не види, да ли ће се опи применити и на продају покретних као и непокрстних добара. Ми не налазимо разлога да се ти нрописи ограниче само на иродају непокретних ствари, тнм пре што, у том смислу, можемо навести и § 85. Зак. о Стец. Поступку, али одмах додајемо да, ако би се полициска власт, прилшсом продаје иокретних добара, огрошила о те прописе, продаја не би могла бити, с обзиром на § 506., први став, поништена, осим »ако би било злоупотребљења и непоштења од стране извршитеља и купца ствари" (§ 506., први став гп Дгге). Једино би се могла тражити, изван наведеиога случаја, накнада штете, ако, наравно, стоје сви уолови којс је Грађански Законик, у гл. XXX., за постојање права на накнаду штете пролисао. Који повериоцп, у опште, дакле апстрахујући оно што смо казали већ за осигуране повериоце, имају право решавања? Законодавац је овде сасвим лаконски. Неће бити тешка ствар, ако се вршп продаја добара какве стечајне масе, јер се, код стечаја, зна који повериоци имају право решавања, а то су они повериоци који су се у стечајну масу пријавили (§ 54. Зак. о Стец. Посгулку). 1 ) Ако се дужиик не би са повериоцима поравнао већ би се мората сгечајна маса изложити нродаји, тада повериоци бирају, између себе, по § 70. Зак. о Стец. Поступку, један одбор од тројице, и тај одбор »сматраће се за иеограниченог пуномоћника укупности поверитеља" (§ 76. Зак. о Стец. Поступку) и као такав решаваће пуноважно, у име стечајних ловсрилаца (поверилаца у стечају — 1ев сгоапсЈсгз с1апв 1а тавзе.

') За прпјављене али оспорепе гражбине видети § Ц9. Зак. о Стец. Иоступку (зачена од 23. Јануара 1876. год., 36. XXVIII., стр. 71.).

као П1 то се, тачно, изражавају Француски правници), сва она литања која ће се појавити у току стечаја па, дакле, и питања из §§-а 486. и 487.. У осталом, § 85. Зак. о Стец. Поступку вели: »При продаји покретних и непокретнпх ствари испод процене, извршна власт придржаваће се прописа § 261. (садањег поступка грађанског) судског постуика са грађанске парнице". Да приметимо да, и ако се горе говори само о § 48Ј., ипак треба § 85. Зак. о Стец. Постулку ирименити, по аналогији, и на § 487.. Али, тешкоћа постоји онда, ако се егзекутивпа процедура врши изван сте • чаја, као што то, махом, и бива: припудпо извршење но мора бити последица стечаја, оно је само последица нспспуњења. од отране дужника, оне обавезе која је предмет одлуке суд ке (пресуде или осуднога решења). Поверитац не мора тражити, због тога, стечај своме дужнику, а, врло чезто, он овај не би могао ни отворити, баш и ако би то хтео. 1 ) Да лп тада сваки поверилац има право да, у случајима предвиђеним у §§-има 486. и 487.; решава, било личио било преко пуномоћника? Ако се одговори потврдно, како ће се полициски орган уверити дај ли је онај који се за повсриоца представља заиста то? Да ли ће сс он тада морати држати процедуре сличне пречишћавању (ликвидирању) тражбина \ стечају? Сва нам сс та, и још друга, питања намећу, када чита.мо §§-е 486. и 487., и та питања, као и остала која смо, тумачећи та два пропиоа, истакли, иоказују како су многобројне празнине и нејасности код тих двеју закопских одредаба. Ми мислимо да се §§.-има 4^6 и 487. не може дати тако широк смисао: да сваки поверилац пма прапо гласа при одлучивању о томе шта да се ради са пописаним добром, јер, као што се пз постављених питања види, било би немогућно те проиисе примснити, ако би се они тако екстенсивно схватили, нли би пх, пак, извршна втаст, просто као ноки закоподавац, морала допуњавати,

*) Кад се може стечај отворити, видети о томе §.§. 3. и 144. Зак. о Стецишиом Поступку.

што, маравно, по Уставу не може бити. Стога треба право решавања признати само оним повериоцима за које, са позитивношћу, можемо рећи да их је закоподавац имао у виду у § §-има 486. и 487., а то су повериоци који су тражили, из пописапих добара, наплату, они чијем се устаоштпу и интервенцији има благодарити што је до иродаје дошло. Повериоци који наплату тражили нису, који немају никаквих заслуга за то што је власт приступила егзекуцији, који се, дакле, за ову нису ни интересовали, не могу полагати право на то да решавају о судбини пописанога добра, када нису били у опште умешани у егзекутивну процедуру. Све што они могу то је, разуме се, да се, приликом распореда новаца добијених продајом тога добра, суду пријаве ради паплате (§. 489. Грађ. Суд. Поступка у вези са §§-има 91. а 116. Зак. о Стец. Поступку). Да приметимо да овакво тумачење §§-а 486. и 487., у тачки која пас овде занима, има и ту добру страну што је полициској власти лако се уверити да ли је онај који јој се, према овоме што смо мало час казали, пријављује већања ради збиља поверилац : како, за тражење принудне наплате, ваља имати извршну одлуку судску (§. 462.), то ће већ у самим актима продаје бити доказа о својству у коме се дотично лицо на продаји представља. Најзад у смислу ове иптерпретације може се навести и §.478. а. који само оним повериоцама који су извршење тражили даје право да продају обуставе: остали повериоци не могу о томе решавати. Али ни сви повериоци ове категорије — повериоци за чији св рачун добро продаје — пемају право гласа: мисмо већ папред казали да, у пачелу, треба овде изузети заложне повериоце, а из разлога тамо изнесенпх. Разуме се да ми овде мислимо на оне иовериоце чија се залога не оснива па попису већ датира из времена раиијега од овога, што ће рећи да новериоци који су пописом, по §-у 469., постали заложни имају право већања: ако бисмо и те повериоце искључили, онда ко би остао, будући су прости, хирограФсрни, повериоци, тражењем принудне наилато и добијањем поппса, преобраћени