Полицијски гласник

БРОЈ 44.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 351

гулисавала питање: како ће се саопштаваги пресуде оним осуђеним, који су из друге општине, јер § 21. претпоставља кривце мештане. Слична законска одредба не налази се ни у закону о поступку судском у кривичним делима као општем поступку. По томе, ово питање има да се цени само према обзирима целисходности. А посматрано са овога гледишта, оно пружа једини одговор, да пресуду треба саопштавати, кад је кривац већ ван домашаја власти која пресуду изриче, преко оне власти где он стално живи. Таквим поступком ништа се не крњи од угледа власти која је пресуду донела, нити се може извграти сама пресуда, пошто власт, којој је пресуда послата ради саопштења, носи законску одговорност ако би она застарила или би у опште била упропашћена. Међутим, окривљени се не отрже од својих редовних послова нити излаже трошковима око одласка до места где је преоуда изречена, који би бкли огромни и за многе и немогућни, кад би н. пр. неко ишао из Београда у Врање да му се саопшти иступна пресуда. И сама пракса утврђена је у овоме смислу.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Мишљење опште седнице Касационог Суда од 17. августа 1910. г. № 7642. Код истуиних нривица, које нису биле аредмет судског извиђања и суђења, ио ироаисима законика о иостуаку судском у кривичним делима, нема и не може бити аовторног суђења, кад законом то није аредвиђено. На захтев господина Министра Правде од 8. јуна 1910. г. № 8227, да му Касациони Суд да своје мишљење о томе: »да ли може бити повторног суђења и по иступним кривицама или не, и ако може онда у ком року <( , — Касациони Суд у општој седници својој, а на основу тач. 2. § 16. закона о своме устројству, проучио је ово питање, па је нашао: »Законски проииси који говоре о повторном суђењу кривичних дела побројани су у глави XXV. кривичног судског поступка. Ту се, у § 335 и 336, прописују случајеви, кад може бити повторног суђења лицима, која су пресудом за невина проглашена по § 241., или ослобођена из недостатка довољних доказа по § 242., итш решењем пуштена испод суђења по тач. а § 250. кривич. судског поотупка Већ из тога, дакле, што се наређења | 335. и 336. крив. суд. поступка, која говоре о повторном суђењу позивају на § 241., 242. и 250. крив. суд. поступка, а ови опет говоре о томе кад ће суд оптуженога ослободити као невина, из недостатка доказа или пустити испод суђења, даје се извести, да се прописи законски из главе XXV. крив. суд. поступка о повторном извиђању и суђењу кривичних дела, односе само на она кривична I

дела која суде судови, а то су по § 2. и 35. кривичносудског поступка преступна и злочина дела. То се види и из § 341. крив. суд. поступка по ком је законском пропису за повторно суђење надлежан онај суд, који је дело први пут судио, па како судови суде само злочина и преступна дела, то је онда јасно, да се прописи кривичног судског поступка односе само на ова дела, а не и на иступна. Сем овога, наређења кривичног судског поступка, по његовом § 1. односе се само на извиђање и суђење преступних и злочиних дела, те по гоме и на повторно суђење само ових дела, док је поступак за извиђање иступних кривица прописан у иолицијској уредби. Па како у овој уредби није ништа наређено о повторпом су^ењу иступних кривица, нити је предвиђено да о томе важе прописи кривичног судског постуика, то ни са тога разлога не може бити повторног суђења иступних кривица. Истина судови суде и иступне кривице, кад су ове у стицају са преступним или злочинцм кривицама, или ако је случај из § 210. крив. суд. поступка, али то су изузетци, на којима се не може засновати као правило то, да и код свих иступних кривица, дакле и код оних, које нису биле предмет судског извиђаја и суђења по прописима законика о поступку судском у кривичним делима, може бити повторног суђењапо прописима овог законика. Са тих разлога, Касациони Судјемишљења: да код истуаних кривица, којенису биле иредмет судског извиђања и суђења ио ироиисима законика о иостуииу судском у кривичним делима, нема и не може бити иовторног суђења, кад законом то није иредвиђено.

Мишљење олште седнице Касац. Суда Господин Министар Правде писмом својим од 3. јула 1910. Бр. 9887, представио је Касационом Суду, да поједине дежурне судије првостепених судова неједнако примењују пронис тач. 2. §511. гр. суд. пост. у погледу потврђивања тапија и преноса њихова по захтеву приватних лица и, док једни врше те потврде и преносе, дотле друге судије не врше нисамо саслушавање интересованих лица, па је тражио да Касациони Суд начелно реши и расправи ово питање о разумевању овог законског прописа. Касациони Суд у својој општој седници нашао је да не треба доносити о овоме питању начелну одлуку већ само да да своје мишљење па је даље нашао: По тач. 2. § 511. грађ. суд. пост., дежурним судијама првостеп. судова стављено је у дужност, поред осталога, потврђивање разних »справа, а по тач. 10. и свршавање свих неспорних (ванпарничних) дела, т.ј. да је дежурни судија дужан узети учешћа у утврђиваи.у права и правних одношаја између интересованих лица, која то споразумно од њега траже. У ту врсту послова, изван сваке сумње, долази и потврда преноса непокретности, дакле потврда тапија.

Са наведених разлога Касациони Суд је мишљења: Да су дежурне судије ирвостеиених судова надлежне за аотврђивање тааија и иреноса истих ио захтеву ириватних лица.

Мишљење опште седнице Касационог Суда На захтев госп. Министра Правде од 7. јула 1910. г. Бр. 10016, да Касациони Суд донесе начелну одлуку о § 271. и 285. грађ. суд. пост. о томе : да ли се може после изречене пресуде учинити замена у лицу коме је заклетва досуђена, кад је у питању као тужилац, правна личност и кад је ова у стању доказати: да лице коме ]е ааклетва досуђена није више у њеној служби те да њиме може распоттагати, н да околности на које се заклетва има положити нису познате само њему већ и другом ком службенику њеном, које врши истоветне послове. Касаци <ни Суд је нашао да о овом питању не треба допосити начелпу одлуку, већ само да да своје мишљење, па је даље нагнао : У § 285. грађ. суд. ност. изрично је наређено, да је парничар свагда дужан именовати лице коме заклетву нуди у парницама онштина, друштава или других правних лица. Ту се даље излаже и зашто се то тражи па се вели: »да заклетву без нужде не би више њих полагало и како би је положио само онај, којн оспорену околност сам собом дознлје". Према наведеноме јасно је, да то именовање лица коме се заклетва нуди мора бити по имену и презимену, а не само по односу лица према парничару (парничној страни) за коју дотично лице нма заклетву да положи, јер ће суд само тако бити у стању да извиди и оцени: »да ли се заклетва нуди лицу, које оспорену околност само собом дознаје". Ово именовање лица коме се заклетва нуди по имену и презимену потребно је још и због тога, што по § 265. грађ. суд. пост. суд извесним лицима по званичној дужности неће допустити заклетву, па је нужно, да се једновремено уз сам спор извиди и оцеии, да ли је лице коме се заклетва нуди, такво, да му се иста по званичној дужности неће досудити или такво, да од суда зависи хоће ли му се иста допустити — § 266. гр. суд. лост., — а не да се то извиђа и цени пошто пресуда постане извршна. У § 285. гр. пост. истина је реч поглавито о главној заклетви, јер се по закону оамо она може нудити од стране парничара као доказ, док је по § 291. гр. суд. пост. допуна заклетве, на коју се мисли питањем г. Министра Правде, ствар суда, али Касациони Суд сматра. да се и код допуне заклетве још у току спора мора именовати лице, које би допуну заклетву имало да положи, како са напред наведених разлога тако још и са тога, што се по тач. 10. § 305. грађ. суд. пост. мора означити у пресуди ко има заклетву да положи, а то означење јасно је да мора бити по имену и презимену лица које заклетву има да положи, како би се избегли случајеви, да парни-