Полицијски гласник

БРОЈ 45.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 359

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Окружнн школски одбор, а не збор општински, надпежан је да одпучује о састављању и одзајању школских општина. Збор општине р на дан 30. августа 1910 год. донео је одлуку, да се општинска судница прбправи за школу, и услед тога да се деца не шаљу у школу цр .. ј.као и да се радн овога истој општини за овај циљ не издаје школски прирез у 484'77 дин. Овим је, дакле, решено, да се општна р ... одвоји од школске цр .. ј.. општине. Надзорна власт нашла је. да је ова зборска одлука противна закону из ових разлога: Члановима 12., 13. и тач. 6. чл. 64. закона о народним школама прецпзирано је, ко јо надлежан за отварање школа, одређивање места за састав школске општпае, као и за одлучивање о томе, да лп ће се које место одвојити од своје дотадање школске општиие, или спојити са другом. Тачком 6. чл. 64. закона о народним школама изречно јо предвиђено, да је окружии школски одбор надлежан да одобрава састапљање и одвајање школских општина. Као што се из акта види, окружни школски одбор на својој содници од 27. децембра 1909 год. № 1330, доиео је своју одлуку поводом овог питања, и одлучио: да села оиштине р .... Р и Р .... остану и даље у саставу школско општине цр .ј..., да се деца одмах упуте у школу и т. д. Мимо ове одлуке окружног школског одбора, засноване на закону, збор те општине узео је у решавање питање, које не засеца у делокруг његове надлежности, и одлуком својом од 25. јула 1910 године ј \» 663. решио, да се подигне школа у Р.... и образује засебна школака општина на Р.... и Р...., одвајањем од досадање школске општине цр.ј.... Како је оваква одлука зборска неправилна, јер нема законског ослонца, то ју је надзорна власт, на основу чл. 152. зак. о општинама, задржала од извршења п сва акта послала Министру Унутрашњих Дела. Министар Унутрашњих Дела слажући со са иосматрањем на.дзорне власти, доставио је овај предмет Државном Савету на коначно регпење. III. Одсек Државног Савета нашао је, да је решење надзорне власти правилпо и па закону основано, па га је, па основу чл. 152. зак. о општннама, одобрио. Одлука од 8. октобра 1910. године № 99С0. Јос. 11. Ст.

Одпука опште седнице Касац. Суда од 17. VIII 1910. № 7876. Назаренсто је кажњиво као дело из | 102. казн. зак. а не као дело из § 207 т;\ч. 1. ист. законика. Код блексинач. првостеп. суда били су опгужени М. М. и В. М. за то, што су једнога дана месеца априла 1905. г. наговарали нојсдине људе у селу Суботинцима, да из ирвославне вере пређу у назарснстВЈ, омаловажавајући првосланну

веру. И алексиначки првостопени суд је нашао, да у оваквој радњи оптужених што су признали да код својих кућа врше назаренске обреде, који се обреди противо правилима источно првославне вере или које друге вере нрпзнате у Србији, стоји дело из § 207 тач. 1. каз. законика, и за исто их је пресудом од 15. јануара 1909. г. № 1131, осудио са по две године дана затвора. Апелациопи Суд по жалби цржав. тужиоца и оптужених расмотрио јо акта и својом пресудом од 12. марта 1910. № 1284 одобрио је напред поменуту пресулу првостеп. алексинач. суда. Но по жалби држав. тужиоца и оптужених, Касациони Суд расмотрио је акта и поништио је пресуду Апелационог Суда својим примедбама од 5. Јуна 1910. № 7163, а са разлога: »У § 207. тат. 1. казн. законика предвиђено је као казнено дело јавно, писмено или усмено хуљење на Бога и веру, нли исмејавање њихово. Како се међутим ислеђењем по < вом оптул^ењу не утврђује, да су оптужени, вршећи богомољу по назаренским обредима, чинилп коју од напред поменутнх радња, то суд није могао узети да овде стоји представљено дело казнимо по поменутом законском пропису. Али, како оптужени и сачп признају, да су чланови друштва које назаренску веру псповеда, а међутим догме ове вере противе се правном поретку који у данашњем друштву посгоји, аиспуњаван.е њихово спречава извршење закона и законитих наредаба власти што је битно по државу и њене интересе, онда је Апелациони Суд био дужан да оцени, да ли у овој њиховој радњи не стоји дело из § 102. казненог законика, имајући у виду, да су и оптужени у томе смислу схватили ову свој\ нову веру, тим самим што признају да као назерени један од њих вије хтео примити пушку у српско-бугарском рату, а други да није хтео положити заклетву по извесном спору, за шта су по његовој представци и осуђпвани". Апелациони Суд нпје примио ове примедбе Касационог Суда већ је дао следеће противразлоге: »Ове примедбе Апелац. Суд не може да примп како са разлога у пресуди изнесених тако још и са тога: Одродба § 102. крив законика нредвиђа и казни такво друштво, које би своје суштаствовање, своју цељ илн своје устројењо од иостојећег у земл.и правитељства крило, или које би за цељ и задатак имало буди какве мере прављења, које би ово у земљи предузимало, као и извршење закона чезаконитим срествимг. сметало, осујећивало или обеснажавало". Удружења пазарена нити врше своје обреде кришом од власти крпјући свој циљ и организацију, нитп се може узети, да је њнхова организација п рад у опште управљен протнв јавног поретка у земљи у онаком смислу како то предви1)а одредба § 102. крив. законика, па да би се кривица оптужених као назарена, односно као приврженика тих удружења, могла подвести иод одредбу § 102. кривичпог законика.

То се не да извести ни из тога што је оптужени М. признао да није хтео да прими пушку у српско-бугарском рату, а В. да положи заклетву по једном спору, јер свака од ових радњи сачињава за оитужене зассбну кривицу за коју су били и осуђени. На против опште је нознато, да су уаружења назаренска чисто верска са једним новнм правцем, који се по својим обредпма и догмома разликује и противи обредима и догмама како исгочно православне цркве тако и осталим признатим верама код нао. Но ако се у догмама њихове вере налазе као конзеквенце истих и по која правила, која се косе са законским одредбама, то није доказ да су то верска удружења организована против јавног поретка у држави; њихова вера то проповеда као консеквенцу њихових верских догми и верских убеђења, али се удружења за остварење истих не служе незаконитим средствимм и мерама којнма се иде на то : да се спречава, смета, осујећује или обеснажава извршење закона, па да би њихова организација и рад могли доћи под ударац одредбе § 102. крив. законика. Они својим проиоведима утнчу само на верско убеђење лица. Дакле за постојање деда из § 102. крив. законика тражи се, да учнсници дотичних друштава за исповедање њихових начела или догма употребљују незаконита и насилна средства против извршења закона. А код назарепских друштава тих елемента нема. Касациони Суд у својој општој седници од 17. августа 1910 г. № 7876, усвојио је примедбе свога I. одељења, а противразлоге Апелационог Суда одбацио. М. Л. Р.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ П 0 Т Е Р Ш Манол Колев, Младен Стојанов и Петар Василев, извршилн су 2, овог месеца убиство у Софији , па су затим побегли вероватно У Србију. Манол је стар 2 2 године, раста високог, ,1ица црвепог — опаљеног, незнатно прћастог носа, очију црних, бркова малих; Младен је стар 23 године, средњег раста, о шју црних, на глави има белегу од ране; и Петар је стар 22 године, раста средњег, очију плавих, оиаљеног лица као и нрви. — Акт Управе грида Београда Бр. 42465. Димитрије Здравковић, бив. каФеџија из Београда, има да одговара за утају, а.ш се налази у бегству. Он је отар 41 годину, средњег раста, косе и бркова црних. — Акт кварга палилулоког Бр. 9 434. Пеја Силчев из Ст. Загоре (Бугарска) или Коста Нешковић из Скопља, украо је 22. овог месеца 18 наполеондора Милану Колеву из Бугарске, кад су били на спавању у хотел „Петрограду" у Београду. Ои је средкег раста, добро развијен, црномањаст, косе велике, необријан, бркова црних пуних, јагодица развијених. Од одела је имао па себи дугачак зимски капут сиве боје са пругама, такве исте