Полицијски гласник

СТРАНА 362

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 46.

рима које ниоу ни најмање административни спорови (в. чл. 144. тач. 6. Устава) већ чисто питања из области судске комтенције. Државни Савет је, на име, надлежан да расматра, на жалбу заинтересованих, сва решења (осим оних која би, изузетно, била одмах извршна) нижих полициских власти и министра унутрашњих послова, без обзира на то о чему су та решења донесена. Како, пак, полициске власти, као и министар унутрашњих послова, одлучују врло често и о стварима из области судске надлежности (на пр., о државини, о саставу избранога суда, о инцидентима процедуре пописа и продаје за извршење одлука судских), то Државни Савет има, код нас, једну чисто судску надлежност, питање којим смо се ми опширније бавили у једној својој ранијој расправи (Једна аогрешна надлежностЈ, штампаној на овом истом месту. Пошто смо учинили ову, претходну и потребну, напомену, да видимо сада каква је то компликација која, код одређивања нове продаје, може наступити и на коју смо горе направили алузију. Ево у чему је ствар. Купац на првој лицитацији доноси извршној власти излицитирану цену, али ова неће да прими новац, по том основу што је купац, закаснивши се, изгубио право да цену положи и она, власт, не може му дати једно право које му једино повериоци могу признати. Купац, међутим, тврди да се он није са полагањем цене задоцнио и да је власт дужна да од њега ову прими. А да оваквих сумњивих случајева и днскусија између власти и купца може бити, о томе смо се већ напред уверили, када смо говорили о року у коме се има излицитирана цена положити. Како власт остаје при своме мишљењу, купац од ње тражи о томе решење, на шта, пошто плати законску таксу, он има право, и власт му изда решење: да не може да прими, као задоцнелу, исплату излицитиране цене. По жалби купчевој, то решење буде предмет расматрања више полициске власти, начелника окружнога односно управника града Београда, па, затим, министра унутрашњих послова и, најзад, Државнога Савета (чл. 144. Устава)'), и код свих тих инстанција решење извршне власти остане у снази, због чега она, по §-у 484., одреди нову продају. Против нове продаје изјавн жалбу купац на првој лицитацији, из тога разлога што, по њему, тој новој продаји није било места, јер је он излицитирану цену положио на време суду, када му је већ, као што је горе претпостављено, извршна власт није хтела примити. Извршна власт, одговарајући на ову тужбу купчеву (§ 504.), наводи: да је питање о благовремености односно неблаговремености испуњења обавезе плаћања излицитиране цене од стране купца на првој продаји једном већ, на штету овога, расправљено код надлежних адми-

') 0 тешкоћи да се овакви случајеви — рошавања, од стране полидиских власти, иитања из области С)'дске надлежности — подведу под прописе чл. 144.Устава о надлежности Државнога Савета в. нашу расправу: Једна погрешна надлежност, стр. 28., прим. 26,, при крају.

нистративних власти и да се више у то улазити не може. Шта има ту суд да ради, који има да решава о уредности друге продаје? Ми смо се о томе већ изјаснили, у својој напред наведеној расправи Једна иогрешна надлежност (стр. 36. прим. 31.) и казали смо да би суд имао да одбије да раомотри поново ствар која је већ била предмет извршне одлуке надлежне административне власти, додајући ово:... »када је, за неки спор, законодавац две власти огласио за надлежне — као што је овде олучај, онда, по правилу поп Ма т Иет, не може се тај спор више расправљати, чим је код једне од тих двеју власти окончан®. Само онда, када слично питање долази први пут пред суд, што ће бити ако заинтересовани није, раније, ишао пред власт административну, може овај о томе решавати. Из овога излази да, о истим питањима, могу постојати различне јуриспруденције, једна власти судске а једна власти административне, што, наравно, није за препоруку. § 484. вели да, ако купац не положи о року готов новац, полициска ће власт наредити нову продају на трошак и гптету купца. Пропис тај не треба тако геиерално схватити како је он редигован, то јест неће се моћи увек одредитп нова продаја на штету и трошак купца, ма да овај није никако излицитирану цену положио. § 484. морамо довести у везу са извесним наређењима, а специално са §-има 655. и 656., Грађ. Законика, ако хоћемо да му пзнађемо прави смисао п домашај. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Ж. ПериЂ

ИЗ НАШИХ ЗАКОНА

Чл. 14. зак. о уређењу округа и срезова. У овом законском пропису — чл. 14. зак. о уређењу округа и срезова — говори се о праву начелника окружног, да може приоуствовати седницама окружне скупштине и о праву и дужности његовој, да сваку одлуку скупштинску, која би била противна Усгаву иии ком позитивном закону, обустави од извршења. У том члану прописан је, даље, поступак, на који се то обустављање врши, и у трећој алинеји каже се, да је таква одлука скупштине извршн а, ако у року од 20 дана окружној скупштини вли одбору не буде саопштено, да је одлуку окружне скупштине Државни Савет поништио. У чл. 45. правила о пословном реду у окр. скупштини, окружном одбору ит. д. која је правила прописао Г. Министар Унугр. Дела на основу овлашћења у чл. 90. и 122. закона о уређењу округа и срезова, стоји, да је председник окружне скупштине дужан, да оваку одлуку окр. скупштине достави у препису окр. начелнику односно његовом заступнику. Несумњиво је, да се овим чл. 45. правила о пословном реду хтело да ублажи оно императивно наређење чл. 14. зак.

о уређењу округа и срезова, пошто се са тим чланом, а нарочито његовом трећом алинејом, имало доста непријатности и незгода. Те пак, незгоде потицале су отуда, што се Државни Савет, као што се то да видети из његових одлука (види »Збирку Одлука Државног Савета« од М. Вукићевића стр. 202.), држећи се овог императивног наређења треће алинеје чл. 14., није ни упуштао у расматрање уставности и законитости оних одлука окружне скупштине, које су од окр. начелника биле обустављене, ако је био протекао рок од 20 дана од дана када су донеге. А у већини случајава, где се и успело да се то постигне услед краткоће времена и да Савет добије времена да поништи скупштинску одлуку, достављање саветског решења морало се вршити на један необичан начин: путем телеграФа, којим су често последњег — двадесетог — дана начелствима доставл.ана решења Саветска те се морао вијати деловођа окр. одбора да му се решење преда или да се решење лепи на врата одбора. А таквих случајева у пракси било је. Међутим, то су још и повољни случајеви, где се добија толико времена пошиљајем акта и одлуке скупштииске од стране председника окружне скупштине, да окружни начелник успе и има времена, да одлуку обуотави од извршења, кад нађе да је неуставна или противна закону. Али, шта се има радити и шта ће се радити у случају, када председник окружне скупштине намерно неће одлуку скупштивску да ношаље окр. начелству по наређењу чл. 45. правила о пословном реду, кад се има на уму, да рок од 20 дана из чл. 14. закона о уређењу округа и срезова почиње тећи тачно од дана, када је одлука донета? Законске санкције ни чл. 14. зак. о уређењу округа и срезова ни чл. 45. правила о пословном реду немају, и окружној скупштини односно њеном председнику остављено је широко поље да врше неуставности и незаконитости. Окружни начелник апсолутно је немоћан, да такве неуставности и незаконитости спречи; а од колике је то штете и каквих последица може да има, лако је замислити. Примера ради, ја ћу да наведем само ово: 1908. године у једном округу окружна скупштина дође у сукоб са особљем економске струке. И, пошго плата економског особља и издржавање станица пољопривредних пада на терет округа по специјалним законима, скупштинауслед тога сукоба не вотира у буџету апсолутно ништа ни на плате особља ни на остале економске потребе округа. Окружни начелник није присуствовао тој седници, а предсадник скупштине није хтео да му пошаље ту одлуку скупштинску и тако прође оних 20 дана из чл. 14. зак. о уређењу округа и срезова, те одлука постане извршна. Пет месеци персонал економске струке није могао добити плате из окр, буџета, док, најзад, те диФеренције нису утицајем министарства изравнате. Ово питање остало је нерешено и последњим изменама у закону о уређењу округа и срезова; јер се не може рећи