Полицијски гласник

СТРАНА 52.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 7

жало од делања. што престава иоследице није имала утицаја на Формирање воље, као што правии поредак очекује. Умишљај се дакле карактерише тиме што виновник извеоне преставе ие уздиже на ступањ одлучујућих отпорних мотива. Загато преставници теорије преставе одбацују теорију воље ? 1. Лист вели (ТЈвћгћисћ 171.) да је то насиље над обичним смислом речи (Уегаеш&Ш^ип^ с1ез Зргасћ^ећгаисћз) кад се тврди да се могу »хтети« и оне последице које се не желе, па су чак шта више неугодне. Да је овај приговор нетачан, ми смо видели још раније, излажући мишљење Бара и Цителмана. Ако је једна последица таква да нам је она сама за се неугодна, ипак је ми можемо хтети тада кад се она појављује као срество за постигнуће циља који нам је пријатан и који несумњиво можемо хтети. Ко хоће циљ мора хтети и срество које циљу води, ма да му је оно неугодно. Хипел врло згодно одговара: » Једна дама купи жуђени шмук и поред тога што је срце боли за великом сумом новаца који је за њега дала. Је ли она хтел а да купи шмук ? Свакојако јесте! Је ли она хтела да за њега да новац? И то, свакако јесте! А како јој је тај издатак био непријатан! Ко овде пориче хотење издатка он врши насиље према обичном смислу речи, а не онај ко га признаје«. (Уогва^г 8. 503.). Франк (2 — X — 8. 199/200) вели да је израз »хтети« потпуно неодређен и правно неупотребљив. Кад на пр. хоћу своме пријатељу на страни да јавим какву новост, ја бацим поштанску карту у сандуче. Шта ја ту хоћу? Хоћу ли покрет руке или убацивање у сандуче, или да јавим новост ? Ради путовања у Петроград ја се попнем у воз. Хоћу ли ја да путујем у Петроград, или да уђем у вагон, или да се испнем на прву, на другу степеницу или најзадсамо ногу да дигнем? Али сам Франк на то даје и одговор: ја хоћу све ове моменте. Из ових се примера може извести само један закључак: у обичноме се говору вели да се хоће крајњи циљ, али се исто тако хоће и сва срества која томе циљу воде. Од куда ту нејасност садржине хотења? 2. Бекер, Цителман, Франк а раније и Лист тврде, да оно што се хоће није иоследица него радња, покрет тела, а последица треба само да се предвиђа као резултат те радње. Ово се налази у српском преводу Листова уџбеника (стр. 185. пр. 2.), али је већ у 14. немачком издању напуштено, па га је напустио и Франк у своме коментару. Радња као целиоходан физички покрет тела не предузима се бесциљно, сама за се а као узгред предвиђа се последица. Напротив, предвиђање да само таква радња може остварити ову последицу, одређује карактер предузетој радњи. У првом се реду хоће последица и радња је управо само спољна маниФестација воље за последицом. Супротно тврђење води нашој народној пошалици: нисам те ја ударио него моја рука. Тврђење, да се хоће радња а не последица, одвело би дотле, да би за уми-

шљај био карактеристичан само свестан каузални однос између радње и последица, дакле два готово реална Феномена и да отуда умишљај не би био психички однос виновника према последици. Најзад како се и код нехатнога. па н код случајнога делања, хоће радња онако исто као и код умишљаја. Између њих би по теорији преставе остало као разлика само непредвиђање и предвиђање последице. А како се код свеснога нехата последица такође предвиђа као могућна, то би онда појам умишљаја морао обухватити и свестан нехат. Представници теорије преставе добро осећају слабост своје теорије. Само предвиђање последице радње није никако у стању да да појам умишљаја, а нарочито не може да га ограничи од нехата. Бекер, Цителман и Хопен (Уогаа1:к 171 —179.) не задовол,авају се само предвиђањем иоследице, већ оно треба да је праћено и са нешто извесности, уверења виновниковог да ће последица паступити. По ступњу извесности разликује се умишљај од сваког нехата. Али нико није покушао да утврди степен .извесности наступања последице којом би се умишљај карактерисао. Без тога пак цела је ова комбинација практично неупотребљива. Кад се једна последица предвиђа само као могућна, онда она може бити остварена и умишљено и нехатно. Ту је степен извесности за виновника један исти. Последица се такође за оба случаја предвиђа. На граничној линији између умишл>аја и нехата сложила се теорија преставе. Њу су ту напустили њени најважнији преставници: Франк и Лист. У полемици против Бурија (2.—X8. 221.) Франк утврђу.је да умишљај постоји тек тада ако је престава последице имала за постанак воље каузално креирајуКе дејство. Само, дакле, предвиђање иоследице није довољио. Уз то треба да дође и нарочито психичко расноложење које та предвиђана последица ствара, па тек да се добије појам умишљаја. А у животу и психологији се за оно што својом преставом изазива одлуку воље каже да се хоће. Према томе излази, да се умишљај карактерише хотењем последице, а да би се нешто могло хтети о њему се мора нре свега у свести имати престава. Лист (Ои1:асћ1;еп 8. 113) такође говорећи о дефиницији свесног нехата, признаје да се ни умишљај ни нехат не могу карактерисати само предвиђањем или непредвиђањем последице, већ једним психичким моментом који уз то долази. То је код умишљаја саглаихавање (ЕшлуПН^ип^) са последицом. „Појам нехата мора се распрострети и на случајеве у којима је виновник последицу коју предвиђа као могућну одбијао (аћ§е1ећп1;) с( . Главни преставници теорије преставе признају елеменат воље за карактеристику умигпљаја. Они траже да радња која је каузална за последицу и чија се каузална веза предвиђа, мора бити вољна радња, остварење воље, хотења. При разликовању умишљаја и нехата они све-

стан нехат разлнкују од умишљаја по томе што се код нехата последица неће. Огуда, као што Хипел на неколико места констатује, највиђенији преставници теорије преставе у ствари усвајају теорију воље. Најлепшега израза овој мисли даје Франк (81гаГ§е8е1;2ћисћ 127, 128... Он вели: »Између теорнје воље н теорије преставе постоји само једна Формална супротност. Јер, нити теорија преставе може одбацпти преставу. Онс обе питају: кад је воља крива? Теорија воље одговара: кад је била управљена на остварење извесних Факата; а теорија преставе: кад је прате извесне преставе. Теорија преставе Формално долази на елементе за стварање воље, а стварио то чини и теорија воље <с . 3. Бекер, Цителман, Шли.јентал и Хаген покушали су да докажу да између предвиђања и хотења по садржини нема разлике. За умишљај је довољно хотење радње и предвиђање последице. Кад ко хоће радњу чију последицу предвиђа, он истовремено хоће и последицу, јер кад њу не би хтео, онда не би хтео ни радњу, која ће, као што он предвиђа, последицу остварити. Делањем он изражава своје саглашавање са последицом. Отуда је излишно истицати нарочито хотење последице. Мисао да је виновник хтео радњу и последицу изражава се и другим речима: да је он радњу хтео, а последицу предвиђао. Кад та два елемента иду заједно онда нигде не треба истицати хотење последице. (Шрре1, Огепге 31.). И нреставници теорије вол.е тпрде да се може хтети само оно о чему се има престава. Отуда је апсолутно^Јскоједно рећи: ја сам последицу хтео или: ја сам предвиђао последицу као учин моје радње. На крају крајева све је дакле ипак сведено на вољу, на хотење последице, али се воља своди на њезипе мотиве. И у томе је осгало још једино разликовање између ове две теорије 7 ). III. Деликвенти се кажњавају не због егзистенције овакве или опакве воље код њих, већ с тога што су повредили једпо правно добро. Кривичиом је правосуђу циљ да та добра заштити и оно нема разлога да ступа у акцију све дотле, док нравна добра у опасност пе дођу. Али с друге стране и тада кад је једно конкретно правно добро повређено опет, као што смо видели, кривично правосуђе нема разлога да дејствује, ако се једно лице не може окривити за ту повреду. Човек пак за једну повреду правних добара може бити окривљен тада кад постоји каузалнавеза између његовевоље и последице. У вољи, у хотењу последице, мора лежати појам умишљаја. (наставиће св) Живко Топалови-ћ.

') Иокушаји, које су чинили Мајер, Лефлер, Миришка и Коирауш да даду самоотална гледишта о долус.у, нисууспели. У колико позитивно вреде, они се у главном наслањају на ова два гледишта..