Полицијски гласник

ВРОЈ 10.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 13. МАРТА 1911.

ГОДИНА VII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИИИБТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, а према нотреби и више пута недељно. Претпдата ее полаже у напред, и то најмање за пола године код свију нолицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у оиште 12 динара годишње. За пностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Појодини бројеви „Полицијског Гласника" ие продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Његово Величанство Краљ Петар I. благоволео је, на предлог Заотупника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, поставити: за начелника прве класе,среза моравског, округа нишког, Милорада НаумовиКа, начелника исте класе среза врачарског, по службеној потреби. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела 5. марта 1911. год., у Београду. Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Сретен Недић, начелник треће класе среза моравског, округа нишког, на основу § 70. закона о чиновницима грађанског реда, стави у стање покоја с пензијом, која му према годинама службе припада. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 5. марта 1911. год., у Београду. Указом Његовог Величанства Краља Петра I, а на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, решено је: да се Д-р Милутину Јанковићу, лекару среза пољаничког уважи оставка, коју је поднео на државну службу. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 5. марта 1911.године, у Београду. Указом Његовог Величанства Краља Петра I, а на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, решено је: да се Милану П. Пантелићу, секретару друге класе начелства округа смедеревског, уважи оставка, коју је поднео на државну службу. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 5. марта 1911. год., у Београду. СТРУЧНИ ДЕО

О УВРЕДИ И КЛЕВЕТИ од Др. Томе МСивановића (НАСТАВАк) § П. Схватање изјаве као изјаве омаловажавања од стране публике. Није довол>но за постојање увреде то, што би изјављивач схватао своју изјаву као изјаву омаловажавања, јер је, као Што се видело, могуће да она и поред свега тога није увреда, кад се објективно посматра. С друге стране видело се је, да је могуКе, да изјављивач не схвата своју изјаву као изјаву омаловажавања, па ипак да је онауствари увреда, кад се објективно посматра. Тај објективан критеријум за испитивање, да ли је ова или она изјава омаловажавања, јесте схватање иублике јавног мнења, дакле 1 ). Само се онда изјава извесног лица, управљена против другог лица, има сматрати као изјава омаловажавања од стране оног лица против овог другог, кад је јавно мнење сматра као такву. Као представник тог јавног мнења пак мора се сматрати суд. У § 213 к. з. се изрично јавно мнење означава као критеријум. У њему се на име вели: »Ко речима или делом спрам другога таково што учини, што се ио оиштем мнењу и по наравима народа као бешчешће и грдња, и у опште по стању лица, као увреда части појављује®. То важи наравно и за увреду путем штампе нанету. Из горњег излази, да је без значаја за постојање увреде то, да ли онај, против којег је увреда управљена, осећа исту као увреду. Довољно је, да је изјава, објективно посматрана, омаловажавајућа. Према V. Ваг-у је међутим потребно, да је оно лице осећа као увреду, пошто он схвата увреду као проузроковање душевног бола 2 ].

Ј ) Уп. V. Ваг 84 и ср. 2 ) 85.

§ III. Одређеност лица, на које се односи изјава омаловажавања. За постојање увреде није потребно, да је у изјави именовано лице, на које се она односи, као ни то, да је оно изјављивачу лично познато. Тако може се нанети увреда непознатом писцу једног новинарског чланка. Али ако ово није потребно, то не значи, да се може нанети увреда, у кривично-правном смислу ове речи, лицу, које се не може ни по чему одредити. Нужно је напротив, да је то једино одређено лице (регвопа сег1а) т. ј. лице, које се може према околностима познати, ако није именовано у изјави. 0 увреди не може према томе бити говора, кад се ово лице не може познати. Тако кад би А дошао у извесно место, и узвикнуо М. Н. је скитница, увреде нема, ако не може утврдити, ко је тај М. Н. На основу реченог има се правити питање, да ли се појединац може увредити под колективним означењем, т. ј. изјавом, која је по Форми управљена против већег броја, индивидуално неодређених лица или против једне колективне личности. Појединцу се на име може нанети увреда колективним означењем, ако се само може утврдити, да се изјава омаловажавања односи на једно одређено лице. Тако кад би А рекао у присуству једног ОФицира, да су српски оФицири кукавице, или у присуству једног судије, да су судије у Србији несавесни људи, могло би бити увреде за присутног официра одн. судију, ако се само из конкретних околности може увидети, да се она изјава лично на њега односи. Ако пак ово није случај, онда се ниједан официр, ниједан судија не би могао објективно сматрати за увређеног, јер је иретиоставка, да се увредљиве изјаве под колективним означењем чине са изузецима, тако да сваки Официр, сваки судија може за себе рећи, да је онаква изјава управљена против других, а не против њега 1 ). Другчије би било само онда, кад

!) Уп. V. 1л82( § 95 II, ВгпсЧпд 143, Ргапћ § 184 б III, Меуег-АИ^еШ 424, Иерпга.пп 349, 01аћа.шеп § 185, 10 б, КоМег 144, МегШ 290, V. Ва г 196, Немачки ВегсћгдепсМ узима противно општем миш■љефу, да је сваки појединад увређен онда кад се не