Полицијски гласник

СТРАНА 110.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АС1ШК

у 28. батнљои у Брабант, ади у место да тамо идем, ја одем у Арас, тврдо решен да у војску ие улазим без велике нужде. Одмах се јавпм патриоти Швалије-у, надао сам се да ћу његовим упливом на Јосифа Лебона добити продужење одсуства; он ме прими лепо и тако понова уђем у кућу мога заштитника. Његова сестра удвоји своју наклоност наспрам мене, и виђајући је често ја се навикнем на њену ружноћу. Укратко, ствари су се тако развијале, да се нисам ни мало зачудио кад ми једног дана рече да је трудна. Она не говораше о браку, не рече о томе ниједну реч. али ја нисам имао други излаз него да се венчамо. Војао сам се нарочито освете њенога брата који би ме оптужио као сумњивог, као племића и као војног бегунца. Моји родитељи знали су за ове околносли и верујући да ћу се тад скрасити код куће, дадоше пристанак на брак, а то је већ Фамилија Швалије енергично захтевала, и тако сам се оженио у осамнаестој години. Мислио сам да ћу скоро постати отад, ал < тек што беху прошли ноколико дана, моја ми жена нризнаде да је трудноћа била лажна и да је она тиме само хтела да ме примора на венчање. Може се мислити како ми је било, али исти разлози који су ме нагнали да се венчам приморавали су ме да ћутим. Наш је живот текао врло рђаво; наша радња, једна ситничарница, коју она беше отпочела, окрете на горе. Помислио сам да је то зато што она цео дан провођаше код брата и ја јој то пребацим. Као одговор на то добио сам наредбу да идем у Турне. Могао бих се Фалити што је се на овај начин она мене отресла, али толико сам био сит нашега брака да сам са задовољством обукао униФорму, коју сам раније радо оставио. У Турнеу један стари оФицир из бурбонског иука, тада ађутант, одреди ме на рад у канцеларију у одељење за одевање. Ускоро била је потреба да се пошаље један поверљив човек у Арас и послаше меие. Иоштом сам стигао око 11. сати у вече. Као службенику морали су мп отворити капије и, не знам за што, ја се упутим мојој жени. Лупао сам дуго али се нико не јави; један сусед дође те ми отвори врата од баште и ја се брзо попех до собе моје жене. Приближујући се чуо сам звек сабље која је пала, затим се отвори прозор и неки човек скочи на улицу. Шурно сам сишао низ степенице и стигнем брзо заводника у коме познам једног ађутанта из 17. пука ловаца на коњу, који се тад бављаше у Арасу. Он беше у пола го те га вратим у кућу да ее обуче и споразумемо се да се сутра тучемо. Овај догађај узбуни цео крај; многи суседи дотрчаше да виде кривца који је пред њима признао. Имао сам доста сведока, могао сам тражити развод, али Фамилија моје невине супруге, која је хтела да она има заклон, настаде да спречи све моје покушаје или бар да их обеснажи. Сутра дан пре но што сам се састао са ађутантом меие су Јкандарми затворили и говорило се већ да ћу бити спроведен у Боде. Срећа за мене што сам имао

неко предосећање да мој иоложај није баш тако очајан. Тражио сам да ме нзвсду пред Лебона; то ми нису могли одбити, и изашао сам иред тога представпика народа, кога затекох ограђепог грдном миожином писама ихартија. »Ти си тај, рече ми, што долазиш без дозволе !... да мучиш још твоју жену! к Видео сам одмах шта ми требарећи. Казао сам зашто сам послан у Арас, позвао сам се па сведоке суседе и на самог ађутанта који није могао впше одрицати. Најзад изложио сам тако јасно моју муку, да Лебон мораде признати да сам имао право, али да би задовол^ио свога пријатеља Швалије-а, он мн рече да не остајем дуго у Арасу, а и сам сам се бојао да се ветар не окрене, као што сам имао толико примера, те му обећам да ћу што пре отићи и чим свршим мисију опростим се и сутра дан у свануће био сам на путу за 'Гурне. ТреЂа глава. У Турнеу не нађох ађутапта; он беше отишао у Брисел, та се решим да пођем да га тражим и сутра дан седнем на поштанска кола н пођем. На први поглед међу сапутницима познао сам три личности, које сам виђао у Лиљу да проводе цео даи у крчми и да се издржавају на врло сумњив начин. Сад сам их видео, на моје велико чудо, обучене у униформе разних родоваоружја и даједан има еполете нотпуковника, други капетана, а трећн поручника. Где су могли дићи све то, помислпх у себи, кад нису били у војсци! Они се мало збунише кад ме видеше, али се повратише, а иосле су нарочито истицали да им је мило што виде простог војника, и кад имјаиспричах, да сам распуштањем добровољачких батал>она изгубио чин, »потпуковпик 11 ми обећа своју помоћ коју примим ма да нисач знао шта да мислим о њему. Али сам запазио да потпуковник илаћа ручкове за све, приликом којих је показивао јасно републиканство и удешавао је да се примети како је он од неке старе лозе. Нисам био боље среће ни у Врислу; ађутант, који као да бегаше испред мене, беше отишао у Лијож. Пођем тамо сматрајући као сигурно да ми пут неће бити узалудан, али кад сам стигао дозиам да је ађутант отпутовао у Иариз где је требао да се јави Конвенту. Његово одсусгво није требало да траје дуже од петнаест дана и ја сам га чекао али он се не врати, и месец прође а њега нема. Изгубив наду решим се да се вратим у Врисел где сам се надао да ћу се извући из неприлике. Искрено говорећи, шга ја н чиним излажући историју мога живота, потребно је да кажем да сам био врло лак у избору средстава, јер ме васпитање није било начинило човеком са великим скрупулама, а рђаво друштво у гарнизону, који сам посећивао још од детињсгва, искварило би и најбољу природу. И тако нисам се баш пони шо кад сам се у Врислу настанио код неке раскалашие жене, која, пошто је живеласа генералом Вандернотом, бешенедавно прешла удомену публике. Залудан као исви они који л«1ве оваквим неизвесним животом, проводио сам цео дан па чак и један део

ноћи у »Турској Кафанп« и у »Кафаии код ловца« где су се скуиљали и с коца и с конопца. Ти су људи ту трошили и коцкали се и ако нпсу имали никакан познат пзвор за приходе па ме је то бунило, како могу тако да живе. Кад сам једног младог човека, с којим сам се био здружио уиитао о томе, он се изненадп мојом наивиошћу и имао сам муке да га уверим да доиста незнам. Људи, које видите овде сваког дана, рече ми он, то су коцкари, а они што их виђате само по један пут жртве су, које се нојаве поједине само да изгубе свој новац. Обавештен овако запазио сам много што шга што дотле ннсам примећивао, видео сам невероватну вештину кОцкара и видео сам да је у мени имало још доброга, јер сам често покушавао да обавестим несрећника кога су пљачкали. Оно што ми се десило доказује да су ме коцкари опазили. (иАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине града Чачка, актом својим Бр. 2950, пита: „По чл. 103. зак. о општинама, председник општине, као највиша извршна власт у општнни, раепоређује рад кметовима и осталим општин. органима. На основу овог законског наређења, председник ове опгитине, почетком месеца јануара ове године, учинно је расноред рада кметовима, и осталом особљу — писарима. По овом распореду рада, кметови раде све оне послове, које пм председник, у рад, као наредбодавац ставља. Дакле кмет, који је распоредом рада иредседникова одређен као иследник у кривичном одељку, са писаром, који му је придодат, ислеђује сва кривична дела, доиоси одлуке, прима сва писмена, која се овом одељку у рад решењем упућују, на иста одговара појединим властима па и потписује са писаром његовог одељка. Начелство окр. чачанског, као надзорна власт, држећи се прописа чл. 115. зак. о ошнтинама, налази: да кмет са писаром овог одељка, нема права да потписује писмена, која су им у рад решењем председнпковим улућена, већ само да то право имају : председник нли његов заступник, и деловођа, или овог заступник, па наређује суду, да се овог законског прописа придржава. Кад би се овако поступало, онда деловођа апсолутно не би могао ни најмање радити оне послове, који су му ио самом закону у његовој дужности намењени, већ би све време рада канцелариског само употребљавао : на потписивање акта, решења и писама, која се из овог суда упућују другим властима и издаЈу појединцима из свих седам одељења, колико их, ова општииа има. Суд налази да је ова наредба начелства неумесна, и да се она коси са чл. 103.